Svetkovina šešira

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Nedeljom, one su kraljice sa krunom na glavi. U crkvu se ide sa posebnim šeširom. Simbol crnih žena, ekstravagantni protest, perje, svila i kadifa, kristalčići i tajanstveni tilovi, vizuelni dokaz za one koji ne razumeju da je glas iz duše povezan sa svevišnjim duhom… Ovozemaljska ilustracija dostojanstva, živopisni prikaz da smo pred onim na nebu, beli ili crni, svi jednaki, ako nam je duša čista.

Na ulici Ju, u centru američke prestonice, nalazi se mala scena starog Linkolnovog pozorišta. Nekada, kada je ubijen Martin Luter King, ova je crna ulica gorela u požaru besa. Danas, na njenim ćoškovima grupice mladih uvežbavaju hip-hop vratolomije… tu su knjižare, etiopski restorani, pržionice hrane sa juga, džez klubovi, poneki beskućnik traži da mu se pomogne prilogom. Bele se blistavi zubi. Da li je neki statistički zavod izračunao da se crnci u Americi najviše, najšire, najzvonkije, najlepše smeju?

Beretka s kristalima

Uskrs je, rano popodne. Pred blagajnom Linkoln teatra (bila je to najstarija bioskopska sala u gradu), u besprekornom redu, sat pred početak mjuzikla „Krune” strpljivo stoje beli i crni znatiželjnici. Svečano obučeni, jer ako budu imali sreće, dobiće kartu upola cene, kako se pred svaku predstavu uobičajilo u ova krizna vremena. Umesto za stotinu, gospodin i gospođa Vašington, on obuven u izglancane crne cipele, ona sa spektakularnim crvenim šeširom na glavi, ušli su u salu pozorišta za samo 50 dolara.

Kako su se u postlinkolnovom dobu delila ili usvajala prezimena, onih koji su prvobitno nosili imena iz Afrike, o tome se mnogo ne priča… Tek, mnogi crnoputi stanovnici američke prestonice prezivaju se po imenu grada u kome žive: Vašington. Da je gospođa Vašington u teatar, kojim slučajem, pošla bez šešira, imala bi prilike da dobije novi primerak. Jer u predvorju Linkolna otvorena je mala dizajnerska prodavnica: „Krune” se mogu kupiti i za 14 dolara – male ovalne, somotaste, sa obojenim percetom. Najskuplji šešir u posebnoj „providnoj” okrugloj kutiji je mnogo vredniji: dvesta pedeset dolara daće ona žena (ili muž) koja želi da ima repliku krune koju je Areta Frenklin nosila na glavi, kada je iz sveg glasa 20. januara ispred Kapitol hila i tek zakletog novog predsednika Baraka Obame zapevala „Ovo je moja zemlja”. Original ove svojevrsne filcane beretke, sa ogromnom mašnom optočenom „Svarovski” kristalčićima, za kraljicu soula pravio je detroitski šeširdžija Luk Song, korejskog porekla. Kaže da je filc rukom oblikovao za jedan dan, po preciznim instrukcijama Arete Frenklin. Šešir je u međuvremenu postao čuven, smešten je u jedan od muzeja Smitsonijan na molu, dok Barak Obama kad jednom ode iz Bele kuće ne osnuje svoj muzej i biblioteku.

Sam mjuzikl, „Krune”, svetkovina je afroameričke svečane crkvene tradicije.

Šest žena, fantastičnih glasova, kroz promenu šešira prepričava grehe i vrline svoga života. Najmlađa je Jolanda, čijeg brata u okršaju oko „kreka” upucava druga banda. Majka je šalje na jug, kod bake, da se odvoji od društva i upozna sa svojim korenima. Tamo će je zapljusnuti pričom o šeširima. Jolanda je, u stvari, mlada Zurin Viljanueva, studentkinja muzičkog odeljenja istorijski crnog Univerziteta Hauard, koji se od pozorišne scene Linkolna nalazi na deset minuta hoda. „Krune” su njen debi, a u maju će diplomirati zajedno sa svojom klasom.

Modni detalj za crkvu

Sa Hauarda su potekli prvi crni kongresmeni i gradonačelnici, prve sudije afričkoameričkog porekla. Na njemu se školovala jedina živa američka dobitnica Nobelove nagrade za književnost Toni Morison, tu je puštala svoj glas Roberta Flek… Da nije Hauarda, ne bih danas ni ja danas bio ovo što sam, rekao je Barak Obama kada je u kampanji kao kandidat posetio univerzitet.

Mjuzikl o značaju šešira u afričko-američkoj tradiciji nedeljnih odlazaka u crkvu napravljen je po knjizi foto-eseja umetničkog fotografa iz Di-Sija Majkla Kaningama. Prvo je to bila putujuća izložba crno-belih fotografija: portreti crnih žena u crkvenim šeširima. Muzej Anakostija (ime je dobio po reci oko koje su načičkana geta prestoničkih crnaca) izložio je 1998. dva Kaningamova rada na izložbi „Duh afroameričke umetnosti”. Novinar Krejg Marberi ispisao je tekst za knjigu o šeširima crnih dama koja je izašla 2000. godine. U međuvremenu, našla se na mnogim salonskim stolovima u američkim kućama, prodata je u sto deset hiljada primeraka, najuglednija kritičarska pera posvetila su svoje kolumne ovom originalnom delu. Mjuzikl se u Vašingtonu ponavlja u novom izdanju već treći put.

A Luk Song iz Detroita trlja ruke. Iako se neki podsmevaju ogromnoj mašni i kristalnim šljokicama na kruni kraljice soula, važno je da šeširi „ulaze u svest Amerike”. Od januara do danas napravio je tri hiljade replika Aretine krune. Posao tek počinje da cveta, zajedno sa procvalim drvećem u inače zamračenim gradovima gde mnogi veliki biznisi odlaze u propast.