„Doktorka" leči đonove

Umesto da kroji odeću, za šta se školovala, Zorica Popov (53) krpi obuću. Počela je iz inata, a otkako je pre četvrt veka postala „gazda”, radi iz ljubavi.

Dok nije ispekla zanat, u radionici je osvitala. Trebalo je pridobiti mušterije, koje su više verovale muškim rukama. Mic po mic, i sa tronošca na kome je lepila flekice stala je za strug i elektromotor – mašine koje traže iskustvo. „Obuća ima svoj vek, ali ja za njihove falinke pogodim lek”, kaže Zorica, koju na Čukaričkoj padini, gde ima obućarsku radnju, ali i diljem grada znaju kao „doktora” za đonove. Čekić, skalpel, turpija... samo su neki od alata sa kojima druguje.

Farba, ušiva, menja štikle, a osobama koje imaju problema sa stopalima prepravlja modele po meri. Ono što je u poslu razlikuje od kolega jeste osećaj za detalje. „Džaba obućaru iskustvo, ako ne prati modu”, veli Popova i pokazuje čizmice koje su joj došle pod ruku – pukle po šavu. Za njih je našla traku. „Biće lepše nego pre  – veli majstorica, koja petu namesti da obuća dobije novi izgled. I mušterijama sinu čudne ideje, poput onih da preobuku „kaubojke” ili patiku stave na platformu. Mnoge zanatlije za to nemaju nerve, dok Zorica priznaje da joj je izazov veći kad je kvar teži. Ona napominje da je lako srediti potpetice koje „zvone”, ili đonove koji „zevaju”, ali treba pažljivo sa oguljenim špicevima. Savetuje da vlasnik na obuću pazi zbog svog obraza jer ona nogu čuva i krasi.

Nedavno su joj doneli cipele oprane u veš-mašini. Skupile se, postale za broj manje. Čim je utvrdila „dijagnozu”, odlučno je poručila: „Posle mog majstorluka – u smeće neće.”

A. Kurteš