Iskrivljeno ogledalo

Kao lojalni građani, poslušasmo apel „s vrha”: usvojismo porodični paket mera za štednju. Dugo smo izbegavali da se suočimo s tim baukom od problema, ali se onomad najzad pogledasmo u ogledalu u dnevnoj sobi. O, užasa! Staklorezac nam uramio falš, treću klasu što izobličuje likove! Baba, deca, supruga i ja konačno oči u oči sa tim iskrivljenim i lelujavim čudovištima, raskalašnim potrošačima! Ta fluidna i treperava grupa bezumnih rasipnika, koja troši preko svake mere, doći će nam svima glave ako hitno nešto ne preduzmemo. Navući će nam na vrat bankare! Zapleniće nam imovinu! Proglasićemo bankrot!

Mada nam se ruke i noge neprestano izdužuju i uvlače, prsti krive i ispaljuju svetlucave kandže, a telo skuplja i zaokrugljuje kao u „kući smeha” – što ometa tok diskusije jer se sopstvenim predlozima neprestano podsmevamo – o „paketu” smo se ipak nekako dogovorili. Znamo jedni druge u dušu i svako je ličnim primerom potvrdio spremnost na samoodricanje.

Baba je prva sevnula šakom do plafona: – Od danas više ne dimim „letećeg holanđanina”, savijaću krdžu. Svečano se odričem i viskija, osim preventive „za dobro jutro”: čašicu domaće „mučenice” mi i lekar preporučuje. Zdravlje, deco, nema cenu. To je od mene više nego dovoljno. Imam i ja dušu!

Ženine ruke se ukrstiše, pa se naglo opustiše na „talasima”: – Prestajem da jedem meso. Odoh u vegetarijance! Smanjiću i troškove za šminku, ukidam je posle radnog vremena... Samo se vi smejte, tek ćete da se smejete kad me budete videli bez dva kila pudera i senke...

Meni se razveza jezičina. Zaplesa oko crvene kravate, kao da joj se udvara: – Kao prvo, izbacujem pivo. Pogledajte, u loptu sam se pretvorio. Šta se cerekaš! Drugo, žrtvujem i meze, ne kikoći se kad kažem, prinosim dakle na oltar štednje sir i maslinke. I treće: s bolom bataljujem slatkiše! Zbogom tulumbe i baklave. Pa, pa, mila šampito...

– Nemoj da nas rasplačeš, ćale, pliz! – ustade moj sin, mršuljak. Spljošti se u liniju pa zatitra.

– Seka i ja smo se već svega odrekli i uvo nas zabole za vašu krizu koja traje od kada smo se rodili. Ti ćeš u školi da objasniš profanima zašto nemamo patike i opremu za fizičko, a naročito zašto si nam odvrnuo sijalice u sobi pa ne možemo da učimo. Sa radijatora si nam zimus zdipio tri rebra pa kad si video da ni to nije dosta, smanjio si nam i dotok gasa! A sad zbog uštede treba električnu gitaru da zamenim akustarom! Ima da me šutnu iz benda! Tu crtu ne prelazi! – linija od sina se proširi i pretvori u gromadu. Džin je nikao među nama pečurkama.

– Da dodam da ne očekujete da ću da slikam kineskim temperama koje se grudvaju na papiru. Ne prelazite moj prag dostojanstva! Pružiću otpor! – odskakuta seka oko stola i stade uz brata. Zadihala se, svaki udisaj čini je sve većom. Učini me se na tren da se deca pretvoriše u karijatide. Kuću sklonu padu drže sopstvenom snagom.

Strategiju smo kabinetski dogovorili pre desetak dana, ali taktiku nikako da sprovedemo na terenu. Babu smo na Veliki petak uhvatili da obećanu krdžu meša s „letećim” i da „džek denijels” ljušti direktno iz pljoske u kojoj je nekad bila „mučenica”. Kad smo je zatekli „u šteti”, dunula nam dimčugu u lice: „Idi-begaj... Nisu oni Ameri glupi što piju viski, žive po sto godina!” Žena se vratila na šminkanje i „kod kuće” – na sveopštu molbu, čim smo je videli bez „kozmetike” – a skapirali smo da je vegetarijanska klopa skuplja od sarmi i gulaša zajedno pa i tu računamo da ćemo „uštinuti” koji dinar ako počne da se hrani po starom. A mene „kontrašpijunaža” ufaćkala na delu. „Pao” sam noćas u špajzu. S punom kriglom, tri maslinke, kockicom sira i posnim kolačićem na poslužavniku.

Propao sam u zemlju pred decom. Vratio sam im sijalice i iscedio poslednju kintu za francuske bojice i po par patika. Sad sin, eno ga, prangija „fendera”. Moćno zvuči. Pre nego stignu poverioci, valjda ćemo gitaru i pojačalo skloniti na sigurno, kod teta Slavke na Senjaku. Nek plene šporet od te-vea i prepotopski radio, ionako više ne slušamo recepte „s vrha”. A, da, uvalićemo im i iskrivljeno ogledalo.