Kako sam u Buenos Ajresu tražila Karlu del Ponte

Od našeg dopisnika

Vašington, 16. aprila– Karle del Ponte nema više u Vašingtonu. Donedavno je bila rado viđeni i česti gost američke prestonice, i Njujorka –pozdravljana aplauzima gde god bi se pojavila, u institutima, naučnim centrima i administraciji. Sada je njena knjiga, posle italijanske verzije (početkom 2008), najzad izašla i na engleskom, a prepoznatljivi profil „Gospođe tužiteljke” ocrtan na naslovnim koricama jedino je što se od nje danas može videti u Americi.

Ovde se objašnjava da je za fizičko odsustvo nekadašnje glavne tužiteljke Haškog tribunala „krivo” švajcarsko ministarstvo spoljnih poslova. Čak Sudetić, prvobitno izveštač „Njujork tajmsa” sa ratišta bivše Jugoslavije, potom zaposlen u tužilaštvu u Hagu, koautor memoara Del Ponteove, morao je umesto nje da krene na književnu turneju po Americi. Zbog „sukoba interesa” i delikatnosti diplomatske profesije, današnjoj ambasadorki Švajcarske u Argentini nije dozvoljeno da govori o nekadašnjim angažmanima. Njena knjiga u kojoj između ostalog opisuje ko sve nikada nije izašao (niti će izaći – prim. novinara) pred haški sud za bivšu Jugoslaviju ostala je, zato, kao neko ’siroče’ na milost i nemilost publike koja je zbog mnogo žešćih i po Ameriku pogubnijih ratnih operacija odavno zaboravila na Balkan.

Žale se i izdavači. Kompanija „Ader pres”, kako kaže Džudit Gurevič, koja je izdala knjigu na engleskom, štampala je 15.000 primeraka, ali je do sada prodala samo 600 knjiga „Gospođe tužiteljke”.

„Bez prisustva prave zvezde (Karle del Ponte), bez intervjua u medijima i turneje po knjižarama širom zemlje, teško je prodati ovakvu knjigu”, dodaje Gurevič. San joj je bio da nekadašnju tužiteljku intervjuiše čak i vrlo gledani komičar Stiven Kolbert, a umesto svega toga pojavljuje se Čak Sudetić, što svakako umanjuje efekat celog posla,i to baš sada u ovim kriznim vremenima.

Tužiteljka ne svraća u Vašington

Našoj javnosti je poznato da je u svojoj knjizi Karla del Ponte prvi put obelodanila mračne zločine o kojima se u Haškom tribunalu nikada nije govorilo. Ona piše o kidnapovanju „sto do tristotine Srba sa Kosova”(1999, posle okončanja „intervencije NATO-a) koji su potom odvođeni u tajne logore OVK-a da bi neki od njih bivali mučeni i ubijeni, a nekima („nekoliko desetina”) su izvađeni organi i prodati dalje, u Turskoj po svemu sudeći. Čak Sudetić je, na forumu Instituta otvorenog društva u Njujorku (5. marta), gde je sa voditeljem Arijem Neijerom i Dejvidom Rifom vođena debata povodom knjige, rekao da su pouzdaniji podaci o ovom zločinu pronađeni u trenutku kada je u tribunalu već otpočela „završna strategija”, pa više nisu mogle da se pokreću nove optužnice.

Novinar Majkl Montgomeri, autor istraživanja o albanskim logorima, tvrdi da je Haški tribunal uništio medicinske dokaze i materijal koji su korišćeni u „žutoj kući”, a da bivša tužiteljka Haškog tribunala o tome nije znala ništa. „Odluka o uništavanju dokaza doneta je na nižoj instanci i ona nije bila konsultovana o tome.”. Tako je bar Čak Sudetić rekao novinaru Montgomeriju. A da su je konsultovali… „ona bi odbila da odobri uništavanje ovih i drugih dokaza”.

Prodor do švajcarske ambasade

Na svoju ruku, rešila sam da dam sve od svoje novinarske snage i da privatni boravak u Buenos Ajresu utrošim na pokušaj da dođem do švajcarske ambasadorke.

Poznajem površno Karlu del Ponte, pratila sam kao novinar (2000–2004) Haški tribunal, mnogo puta postavljala sam joj pitanja, bilo je nedelja kada sam svakodnevno razgovarala sa njenom tadašnjom glasnogovornicom Florens Artman…mnoga preteća pisma upućena na moju adresu stizala su „Politici”, u kojima sam sa tadašnjom tužiteljkom izjednačavana kao „izdajnik“. Sve sam to preko zajedničkog poznanika, švajcarskog diplomate u jednoj evropskoj zemlji, poručila ambasadorki u Buenos Ajresu, nekoliko nedelja pred polazak na put. Ako ima pravde, i ako je ona spora ali dostižna, mislila sam, bar ću možda sada uspeti da od bivše tužiteljke izvučem neko objašnjenje o tome zašto je haški kriminalistički dosije toliko nakrivljen na srpske zločine.

Ambasada Švajcarske nalazi se na početku ulice Santa Fe, odmah do parka i trga San Martin. Buenosajreski list „Pahina 12” pišeda je Karla del Ponte, uz američkog u Iraku, najčuvaniji ambasador na svetu. Zbog svega čime se prethodno bavila, Švajcarska joj je odredila grupu obučenih telohranitelja koji su sa njom puna 24 časa.

Poslata je u Buenos Ajres da se odmori, posle napornog i po život rizičnog osmogodišnjeg rada u Hagu, dodaje ovaj levičarski dnevnik, ali to hrabroj ambasadorki ne pada na pamet. Vrlo je zainteresovana za procese koje Argentina vodi u domaćem pravosuđu protiv glavešina vojne diktature. Zbog terora nad sopstvenim narodom i „nestanka” 30.000 neistomišljenika osumnjičenih da su levičarskog opredeljenja, mnogi oficiri i glavešine vojne hunte osuđeni su u Buenos Ajresu na visoke kazne zatvora. Njima nije bio potreban nikakav međunarodni sud, a Luis Moreno Okampo, nekadašnji tužitelj u procesu diktatorima, postao je zbog svoje biografije prvi tužilac stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu.

Da ne idem u detalje. Nisam uspela da joj čujem živi glas. Nekoliko puta sam razgovarala sa njenom, izuzetno ljubaznom, sekretaricom.Možda mi je ta umilnost, u oštrom kontrastu sa tvrdom Florens Artman, pothranila iluzije. Vrata nade da ću je sresti ili bar razgovarati telefonom bila su nekoliko dana zaista odškrinuta. „Napišite zvanično pismo o tome zašto i o čemu želite da razgovarate.” Dovijala sam se: ne sme da bude ništa o njenom ranijem službovanju, ali ipak…Kako se osećate u Buenos Ajresu, gde su održani prvi procesi nad šefovima države…Da li uživate u ovom lepom gradu, latinoameričkom Parizu, posle napornog rada, da ne pominjem Hag ni Balkan, ni Srbe ni Albance, ni Karadžića ni Mladića ni Haradinaja…Ni Pavelića ni Ajhmana koji su u tom južnom gradu svetlosti živeli nekažnjeni. Ali…tek pošto sam se vratila u Vašington stigla je konačna presuda:

Draga gđice Šuvaković,

Mnogo vam hvala što se zanimate za razgovor sa mnom.

Po instrukcijama šefa švajcarskog ministarstva spoljnih poslova, ministra Mišlena Kalmi Reja, međutim, nisam kao švajcarska ambasadorka u Argentini u poziciji da dajem izjave ili komentare o svojoj prethodnoj dužnosti glavne tužiteljke Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Budite, molim vas, uvereni da duboko žalim što ne mogu da odgovorim vašoj molbi.

Vaša iskreno,

Karla del Ponte, ambasadorka

Ambasada Švajcarske, Avenija Santa Fe 846, dvanaesti sprat, 1059 Buenos Ajres…itd.

Diplomate ne mogu da govore o nekim prošlim zločinima i o nekom drugom svetu. Mogu da pišu knjige, da u njima sebe opisuju kao junake u međunarodnim okvirima, a onda da pristanu na zabranu jednog nacionalnog ministarstva. Ona mirno po zelenoj buenosajreskoj travi igra golf, iako sada zna (Ako je verovati Čaku Sudetiću, da to nije znala od samog početka) da je dokazna dokumentacija o vađenju organa –  špricevi, epruvete, aparati – uništena u tribunalu u kome je ona bila glavni tužilac. Znala je, to ne krije ni u knjizi, da ju je pokušaj da tuži narod plemena Tutsi, a ne samo narod Hutu, koštao mesta u Ruandi. Nastavila je da tuži Srbe u bivšoj Jugoslaviji. A o zločinima kosovskih Albanaca hrabro je napisala u knjizi, koju je kupilo 600 Amerikanaca, i o kojoj bivša tužiteljka ne sme sada ni da pisne.

Zorana Šuvaković