I dalje vodim svoje bitke

Počela sam da radim u svojoj 13. godini u Radio Beogradu, a pošto celog života radim dvostruko, to je, s obzirom na moje godine, kao da imam 140 godina radnog staža, u šali kaže Dana Milošević (1924), ovogodišnja dobitnica priznanja „Zlatna frankoromanistika” iz „Fonda Margerite Arnautović” za oblast prevođenja (priznanje je ove godine pripalo i profesoru Mihailu Popoviću za oblast lingvistike).

Mada je pre deset godina dobila i nagradu za životno delo, Dana Milošević tvrdi da joj priznanje iz „Fonda Margerite Arnautović” mnogo znači zato što je to jedina nagrada koja pokriva francusko područje lingvistike, pedagoškog rada i prevođenja. No, koliko joj se raduje, toliko tuguje što je pre nje nisu poneli „naši prevodilački velikani kakvi su bili Ivan Dimić, Dragoslav Andrić i Novak Strugar”, dodaje.

Iako je bila prvi stalni profesor francuskog jezika u Kolarčevoj zadužbini, kao i lektor za srpskohrvatski jezik na francuskom univerzitetu u Poatjeu, Dana Milošević je pre svega jedan od naših najboljih prevodilaca sa francuskog. Njena nepotpuna bibliografija za period od 1958. do 2008. godine broji 79 odrednica, od čega pedesetak knjiga iz raznih oblasti: filozofije, estetike, antropologije, ekonomije, književnosti... Prevodila je Pikona, generala De Gola, Barta, Bitora, Aragona, Juliju Kristevu, Modianoa, Kunderu, Arabala, Besona, Levinasa, Onfrea, Kamija, Joneska, Le Klezioa… Ali, njen opus još nije završen.

I dalje aktivno radite. Na poslednjem Sajmu knjiga pojavio se Vaš prevod knjige Nacukija Ikezave, koji je sajam i otvorio?

Ikezava je želeo da knjiga „Tio sa Pacifika” bude prevedena sa francuskog, čini mi se zato što Francuskinja koja ga prevodi zastupa njegova prava. Znala sam da neće ići lako, jer nikad ništa lako nije došlo do mene. Pokojni Dragoslav Andrić je rekao da sam talenat da izaberem teške stvari. Tako sam svojevremeno prevodila francuske ekonomiste 18. veka, a on je, velika šaljivčina, rekao da bi od toga teže bilo prevoditi samo srpsku ekonomiju 20. veka.

Kažete da kad prevodite De Gola mora da se čuje glas De Gola, a da Beson mora ostati Beson. Šta to podrazumeva?

To podrazumeva da se maksimalno trudim da poštujem reč autora, cepajući rečnike više nego cipele, i da se ne ustručavam da zatražim pomoć od onih koji znaju više od mene. Koga sve nisam zvala u pomoć kada sam prevodila „Istoriju starosti, od antike do renesanse”!

Često ste upozoravali na položaj prevodilaca kod nas, ne ustručavajući se da kažete da je bedan. I dalje je tako?

I gore je. Zapravo, kad je reč o izdavačima i izdavaštvu, može se reći da je nikad gori. Čast izuzecima. Vrlo retko se desi da silni strani pozorišni komadi koji se igraju na scenama cele Srbije, zabeleže ime prevodioca, pa ispada da su Šekspir, Molijer, Dostojevski i ostali pisali na srpskom. A još važeći Zakon o autorskim pravima, iz koga zamalo nije ispao prevod, ne poštuje se kao što se ne poštuju ni mnogi drugi zakoni. Doduše, Ministarstvo za kulturu je ustanovilo priznanje zaslužnim prevodiocima, takozvanu nacionalnu penziju, i njime je obuhvaćeno devet naših članova, ali taj značajan korak pružanja pomoći onima bez kojih ne može ni naše čitalaštvo, ni književnici, ni pozorišta, naišlo je na neshvatanje od strane jednog kvaziintelektualca, a i neke arhitekte su me neprijatno iznenadile.

Ako govorimo o radu prevodilaca, ima li i tu nepriličnih stvari?

Kad je reč o prevođenju s francuskog, o kojem jedino mogu merodavno da sudim, smatram da treba dići uzbunu jer su se u izdavaštvu, štampi, na televiziji, uz naše vrsne prevodioce kojih ima desetak-dvanaestak, pojavili neki nadriprevodioci koji poturaju svoje fušeraje, neznanje i neobrazovanost.

Koje na primer?

Teško je probijati se kroz šipražje besmislenosti koje oni serviraju. Već sam upozoravala da se podmeće Margerit Jursenar da je okvalifikovala Drugi svetski rat kao „smešni rat”. Reč „drole” znači smešan, ali praćeno sa „de” je „neobičan, čudan”. Tako ga Francuzi zovu. Sada, pak, pošto Francuzi za Prvi svetski rat kažu Veliki rat, u nekim prevodima nalazim Veliki rat umesto Prvi svetski. Ili, evo nedavno je porinuta u more francuska atomska podmornica koja se zove „Strašni”, a jedna naša agencija je prevela kao „Grozni” i onda tu njihovu grešku prenesu novine.

Izgleda da se ipak najviše greši u transkribovanju imena?

To je posebna priča. Slikar Engr je, po Vuku, Ingre i Ingres, čuveni kuvar Pol Bokiz je negde Bokjus negde Bokus, Mare je Marej, trg Vandom – plas Vendom, kompozitor Lili je pretvoren u Lulu, a pivnica „Kod lipa” na Sen-Žermenu je pivnica „Čez Lip”…

Zašto onda kod nas ne postoji kritika prevoda?

Ko može da napravi kritiku prevoda? Onaj ko zna jezik, a to su dakle prevodioci. Prevodioci se, međutim, ustručavaju da kritikuju druge da i njih neko ne bi sačekao na krivini. I onda se desi da u prevodu naiđemo na reč „fašci”. Skraćena francuska reč „les fachos” označava fašiste koje je naš trapavi prevodilac proizveo u „fašce” tako da ih niko ne može identifikovati.

Pre četiri godine preveli ste knjigu „Ateološka rasprava” Mišela Onfrea i tada ste rekli da nemate nameru da se u ovim godinama mirite s Bogom?

Mirenje s Bogom ostavljam bivšim partijskim sekretarima koji se sada krste i celivaju ikone. Iscrpna bibliografija o ateizmu na dvadesetak strana, objavljena u ovoj knjizi, mogla bi da bude alternativa za veronauku u školama.

Poznati ste po tome da svakome saspete u lice sve što mislite? Jeste li u životu imali neprijatnosti zbog toga?

Kako da nisam? Uvek sam bila u ratu sa šefovima. Nisam ratovala sa sitnom boranijom, već sa moćnicima. Skupo me je to koštalo svaki put, ali ja se ne kajem. Verujem u individualnu akciju, pa i sada vodim neke svoje male bitke. Šaljem telegrame na razne adrese i vlasti i novina kad god me nešto iznervira.