U potrazi za zagubljenim poslom

Bio je to za mene samo još jedan depresivan dan u Torontu. Uzeo sam dan neplaćenog da bih išao na intervju za neki novi posao. Bio sam već šest meseci u Kanadi i radio četiri meseca kao tehnički crtač na prvom poslu koji sam našao. Kad sam stigao u Kanadu dočekao me je školski drug koji je ovde već bio starosedelac i pomogao mi neizmerno tih prvih dana. Taj dug mu nikad nisam vratio, ali sam ga vratio sa visokom kamatom drugima koji su dolazili i kojima je trebala slična pomoć.

Kad sam došao, nisam želeo da idem u šestomesečnu školu jezika, u koju su obično svi novi emigranti išli. Država je plaćala školu, stan, i davala dovoljno novca da se skromno preživi. Meni to nije odgovoralo jer sam pozajmio novac za put i obećao prijateljima da ću im vratiti pare za nekoliko meseci. Takva je bila moja predstava o Kanadi koju sam u glavi stvorio. To je bilo pre-internetsko vreme a informacije o životu u Kanadi su bile veoma šture i nepouzdane.

Ostavio sam u Srbiji ženu i malo dete i obećao im da ću im uskoro poslati novac da vrate sve dugove i da će moći da dođu čim ovde nađem dobar stan i kupim sve što je potrebno za pristojan život. Ha, ha, ha, ... i danas se smejem kad čitam ova sećanja. Školski Engleski je bio dovoljno dobar da napravim budalu od sebe čim otvorim usta, ali bio je dovoljan i za vladine službenike da me ohrabre da odmah tražim posao, jer im je i bila dužnost da skinu s vrata svakog ko pomisli da može sam.

Uz njihovu pomoć, našao sam i prvi posao, i sve je ispalo dobro i po mojim planovima. To je jedan od onih slučajeva kad glupan ne zna šta je nemoguće, pa tera po svom i nekim čudom stigne do cilja pre drugih koji znaju znanje. I danas se zahvaljujem Bogu što me nije kaznio zbog takve gluposti i neskromnoti. A imao je hiljadu prilika za to.

Za tih šest meseci dešavalo se svašta u Torontu. Malo-malo pa pošta štrajkuje, poštari u protestu uništavaju masovno pisma koja im dođu u ruke. Poslao sam ko zna koliko pisama tražeći posao a na većinu nisam nikad dobio odgovor. Nikad nisam saznao da li je u pitanju pošta ili nezainteresovanost firmi. Na kraju sam izgubio evidenciju o tome kome sam sve slao pisma i na koje oglase za posao se javljao. Taman se jedan štrajk završi, počne neki drugi. Bilo je to neverovatno haoticno vreme kad mi se činilo da sve propada, da se sve ruši na moju glavu i da se sve zaverilo protiv mene. Sve je to trajalo do vremena Regana i Margaret Tačer, ali to je već druga priča.

U takvom stanju sam pošao na intervju za novi posao i za svaki slučaj došao pred zgradu firme jedan sat ranije. Dok sam besciljno lutao okolo, našao sam se ispred zgrade velike državne firme u kojoj sam imao intervju za posao nekoliko meseci ranije. Intervju je bio tako loš da sam bio siguran da me nisu primili pa nisam hteo ni da se raspitujem, niti su mi oni išta javljali. U stvari bila su to dva intervjua. Sećam se da je tog dana padala kiša i da sam na intervju stigao sav mokar i jadan.

Bilo je tu puno ljudi, a službenica kojoj sam se obratio delovala je srećna što me vidi. Obavestila me je da imam sreću jer su tu oba menadžera departmana za oba radna mesta za koje sam konkurisao. Koja dva mesta? Znao sam samo za jedno. Kad ne znate dobro jezik i kad čujete nešto neverovatno, vi više ne znate da li razumete šta vam kažu ili čujete neverovatne stvari. Na nesreću, tom razgovoru prisustvovala su i dotična dva menadžera, gledajući me podozrivo, ili mi se tako učinilo...

Sigurno su već imali iskustva sa imigrantima koji konkurišu na sva moguća mesta i veruju u statistiku da ća bar negde da prođu, nije važno na koje. Tako me je prvo dohvatio jedan od njih i odmah upitao koji posao više volim, ovaj ili onaj. Rekoh, ovaj, mada nisam znao koji je to. Na sreću, tokom intervjua, pokazalo se da je to bio posao za koji sam znao. Jedva sam čekao da se taj intervju završi...Onda mi je drugi, s izrazom dosade, postavio isto prvo pitanje. "Koji posao više voliš, ovaj ili onaj?" Onaj, rekoh ovog puta, sa nadom da posle toga neće dugo da me gnjavi.

Na taj intervju sam i zaboravio. U međuvremenu sam se preselio, i kao što se to radi u Kanadi, popunio u pošti formular da mi se sva pošta sa stare adrese dostavlja na novu. Platio za to poslednjim parama koje sam imao a oni su me zauzvrat uverili da je sistem siguran i da greške nema.

Nije bilo greške. Sledećih mesec-dva nisam dobijao nikakvu poštu ni od koga. Valjda su se tako zaturila i firmina pisma u vezi onih intervjua. Ja sam se posvetio traženju novog posla.

I tako sam se našao ispred zgrade dotične državne firme u kojoj se, u stolu nekog malog birokrate, krila tajna rezultata mojih nesrećnih intervjua. Uđoh da pitam šta se desilo. Kada je službenica proverila moje podatke u kompjuteru, ispostavilo se na obostrano iznenađenje da smo kolege već tri meseca! Pojavio se menadžer koji me je intervjuisao i izrazio zadovoljstvo što sam najzad došao. Čekao je dovoljno dugo. Objasnio sam mu što sam bolje mogao moju teoriju o zagubljenoj pošti, štrajku, promeni adrese... "Imao si sreće" rekao je.

Dve nedelje kasnije mi je stiglo obaveštenje da drugi posao - mesto inženjera na jednoj firminoj nuklearnoj centrali oko 200 kilometara daleko od Toronta – koji u startu nisam ni želeo, „na žalost“ nisam dobio. Odahnuo sam. Imao sam sreće.