Himna spornih sinonima

Kad je februara 1906. tadašnja srpska vlada predložila jedno nejako pesničko sočinenije za zvaničnu himnu Srbije pod promenjenom dinastijom, u nizu negativnih komentara najefektniji je bio onaj koji vladin himnoklepački rezultat izražava narodnom poslovicom: „Celog leta jedna repa – pa i ta crvljiva!“

Pošto je u Srba traganje za odgovarajućom himnom bilo u opisu poslova mnogih vladajućih ekipa, s nesvršenim zadatkom doguralo se i do naših dana. Gotovo pet godina utrošeno je na uobličavanje zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne koji je Vlada Republike Srbije, konačno, 13. februara 2009. uputila Narodnoj skupštini.Rasprava uparlamentu započela je, posle obrazloženja ministra za zaštitu životne sredine (!), 1. aprila, i ostala sasvim u senci incidenta oko rasporeda sedenja pojedinih poslaničkih grupa.

Predlogom zakona o državnim znamenjima, Vlada, praktično, pokušava da legalizuje sadržaj preporuke koju je Narodna skupština usvojila – bez javne rasprave, na vanrednom zasedanju i po hitnom postupku – 17. avgusta 2004. Ova u osnovi neobavezujuća i nesprovodiva odluka istog dana je objavljena u „Službenom glasniku“, ali ni to nije moglo da joj donese neophodni dignitet. Preporuka jebila direktno suprotna tada važećem Ustavu koji je obavezivaoda se do amblema dođe referendumskim izjašnjavanjem građana.

Ako je zadatak simbola da u koncentrisanoj formi ističu ono što je za društvo posebno važno, da izražavaju temeljnu ideologiju, stavove, emocije, nadanja i kompaktnost određene zajednice - kakvu informaciju o političkoj realnosti Srbije šalju onolike krune na zastavi i grbu, i dinastički duh predložene himne?

Posebne nedoumice izaziva pesma predložena za himnu. Ni u vreme kad je nastala (1872), pesma „Bože pravde“ nije smatrana domoljubnim ostvarenjem već prigodnom, udvoričkom pesmom dvorskog stihoklepca. Reč je o tipičnom primeru dinastičke himne u kojoj se autor moli za zdravlje vladara. Pesma se ne kreće oko velikih tema i problema egzistencije, niti podstiče proces snažnije identifikacije jedinke sa celinom. U njoj ne peva kolektiv već umoran pojedinac, više po dužnosti nego po dubljem nadahnuću.Ne zvuči ni patriotski, ni epski, ni romantično, ni patetično; ne izražava niti poetski artikuliše ključne stranice povesti srpskog naroda, a pripadnicima drugih naroda u Srbiji ne omogućuje dublju identifikaciju sa zemljom čiji su građani.

Kao da je pesma samo haotičan zbir pojedinosti a ne organizovana celina u kojoj sadržaj traži određeni oblik, u šest od osam strofa izvršene su grube izmene perom nekog aparatčika koji se nije potpisao. Time je povređena sintaksička, fonološka i simbolička struktura pesme „Bože pravde“ i dovedena u pitanje njena ključna ideja; od prigodne monarhističke himne – koja se može uzeti samo u autentičnoj verziji, bez ikakve promene – napravljen je bastard u kome se sintagma „srpski kralj“ zamenjuje nejasnom i višesmislenom sintagmom „srpske zemlje“, kao da su to sinonimi. A i za sinonime je zadužen samo tvorac, upokojen 1900. godine. Posle njegove smrti niko ne može da pomeri ni jedan zarez, a kamoli da čitavo delo tretira kao postmodernističko „polje mogućnosti“.

Svaku pesmu, bez obzira na vrednost ili namenu, važeći zakon o autorskim pravima (članovi 17,172 i drugi) tretira kao estetski celovit i nedodirljiv kompleks u kome se ostvaruje višestruka zajednica smisla i oblika. Sličan pristup umetničkim delima ima i Univerzalna konvencija o autorskim pravima. Strukturalna konfiguracija pesme „Bože pravde“ tako, sem elemenata teorije književnosti i kulture, postaje i zaštićena pravna kategorija.

Stoga se pesma „Bože pravde“ – ako vlast bude insistirala na njoj – može uzeti jedino u izvornoj verziji, mada su male šanse da i takva, s ovolikim deficitima, preraste u sveopštu ljubavnu izjavu domovini.

profesor na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta