PAMET U GLAVU!
Stalno slušamo izjave o tome da „naše članstvo u EU nema alternativu“. Jedino se licitira o godini kada će Srbija da postane članica tog kluba. A da li EU želi Srbiju za svog člana? Nema dana da od nekog evropskog zvaničnika ne stignu uveravanja da je to upravo tako, jedino da se isporuči Ratko Mladić, pa da se ratifikuje SSP, pa da se prihvati Lisabonski sporazum, pa da se…
A pre svega toga, da se završe sveevropski izbori ove godine, pa i izbori u nekim jako važnim članica EU, pa da sa formira nova izvršna vlast tamo gde treba, pa da… Upravo vreme izbora pokazuje kakvo je dominantno raspoloženje u zemljama „stare“ Evrope – većina je protiv proširenja EU. Već je proširenje iz 2004. godine donelo talas nezadovoljstva zbog poljskih vodoinstalatera, da bi to nezadovoljstvo postalo još izraženije sa dve istočnobalkanske akvizicije iz 2007. godine. Biračko telo je protiv proširenja, a danas Evropa nema lidere, već samo sledbenike javnog mnjenja. I može britanski „Obzerver“ da apeluje da se nastavi širenje EU na istok, britanskim političarima nije bitno šta kaže to glasilo britanske elite, jedino su im bitni glasovi birača.
A sve to generiše i suptilne poruke koje nam se šalju. Na primer, britanski ambasador u Beogradu, u svom autorskom tekstu u „Politici“ kaže da mi moramo „razumeti oprez, koji se javlja u Evropi i koji je dodatno uvećan bilateralnim sukobima između sadašnjih i potencijalnih članica – Kipra i Turske, Grčke i Makedonije, Slovenije i Hrvatske. Zemlje članice su odlučne da ne dozvole da neko buduće proširenje donese nove probleme“. U prevodu na srpski: mi bi trebalo sami da rešimo svoje komšijske sukobe pre nego što pomislimo da uđemo u EU. Neća valjda Evropa da pere naš prljav veš! Doduše, EU je istorijski nastala kao mašina za pranje nemačko-francuskog prljavog veša i oprala ga je, svaka čast, sa otkuvavanjem, izbeljivanjem i omekšivačem. Ali, legitimno je da se, kada se jedan zadatak završi, pređe na drugi i zaborave pređašnje funkcije. Pri tome, uz onaj kolosalni slovenačko-hrvatski oko pristupa međunarodnim vodama, nije pomenut jedan mali, beznačajni problem – narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije, (masovno) priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i slanje misije EU u južnu srpsku pokrajinu. Bez obzira na to, jasno je da pristupanje EU podrazumeva dobre susedske odnose, a upravo EU određuje kakvi su to odnosi i ko su čiji susedi. U prevodu na srpski: priznavanje Kosova!
Druga poruka je još interesantnija! Kaže se da će „kandidati … u svakoj fazi davati odgovore i na složena politička pitanja: „Zbog čega bi trebalo da vas pustimo unutra? Kako će EU biti snažnija ako vi postanete članovi?” Jeste da je parafraza Kenedijevog inauguralnog govora, ali u prevodu na srpski to znači: a šta ćete nam vi!
Da razjasnim, smatram da većina zemalja EU ne želi Srbiju u sopstvenom klubu, izuzetak možda čine nama (geografski) bliske zemlje koje ili imaju veliku srpsku dijasporu, ili mogu da je steknu ukoliko stvari krenu naopako.
Šta je alternativa? Dalje jačanje veza sa zemljama EU! Kako? Tako što bi se i jedna i druga strana usredsredile na one veze koje nisu (predominantno) političke. Prvo, što pre omogućavanje slobodnog protoka ljudi u oba smera – bela šengenska lista, koja na dugi rok može da preraste i u šengensku zonu. Drugo, uspostavljanje carinske unije, što znači da Srbija treba da prihvati spoljnotrgovinsku politiku EU prema ostatku sveta, dok bi protok robe između Srbije i zemalja EU bio potpuno slobodan. Srbija i EU bi na taj način postali jedinstveni ako ne ekonomski, onda bar trgovinski prostor. Treće, dalje institucionalne reforme u Srbiji, kojim bi se ona približila privrednom sistemu zemalja članica, a koje EU može aktivno da potpomogne novcem i tehničkom pomoći. Četvrto, ukoliko zatreba, uvođenje evra kao valute u Srbiji.
Mislim da i jedna (EU) i druga strana (Srbija) mogu samo da dobiju sprovođenjem ovakvog plana – njegova realizacija nudi uspostavljanje stabilnih i uzajamno produktivnih odnosa. A srpske vlasti, uz političku stabilnost koju još uvek uživaju, treba da budu prve u pokretanju ovakvog alternativnog plana evropske integracije.
Nego, kad razmislim malo bolje, zemljama EU, sluđenim od izborne godine, irskog referenduma, ratifikacije Lisabonskog sporazuma, nevaspitanih premijera, ministara spoljnih poslova koji ne znaju u kojoj su zemlji, Srbija možda i može da EU ponudi nešto što ona u ovom trenutku baš i nema, a svakako bi je „učinilo snažnijom“ – leadership.
Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije,
profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu