„Otmica" u Ženevi
Iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad je antirastističku platformu skupa UN u Ženevi zloupotrebio ne bi li se obračunao sa Izraelom i ponovo pokušao da rastući uticaj svoje zemlje stavi u funkciju jedinog velikog zaštitnika „palestinske stvari”.
Ahmadinežad je već ranije zapaljivo govorio da jevrejsku državu treba zbrisati sa lica zemlje, pa je njegov ponovljeni opis Izraela kao „okrutne i rasističke” države aparthejda nagnao mnoge delegate da napuste ženevski skup.
Samo dan uoči obeležavanja holokausta, koji je u ranijoj prilici nazvao „mitom”, ali se ovoga puta uzdržao, Iranac je tvrdio da je Jevrejima posle Drugog svetskog rata bilo dopušteno da stvore „rasističku vlast u okupiranoj Palestini”.
Bio je to jasan pokušaj povratka u 1975. godinu kada su Ujedinjene nacije izglasale rezoluciju kojom se cionizam izjednačava sa rasizmom. Svet se od tada promenio. Nestao je istočni lager, tradicionalni saveznik Arapa, pa je 1991. ova odluka poništena velikom većinom glasova.
Iako je antisemitizam forma rasizma, nije se odustajalo od pokušaja „kidnapovanja” skupova o rasizmu kako bi se – povodom palestinskog problema – pretvorili u tribinu za negiranje prava na postojanje Izraelu i za širenje antisemitizma. Tako je bilo u južnoafričkoj luci Durban 2001. kada su Arapska i Muslimanska liga insistirale na antiizraelskoj retorici.
Ovoga puta to je učinio iranski predsednik koji i ne pokušava da prikrije ambiciju da od Arapa preuzme ulogu najvećeg zaštitnika Palestinaca. Sve u čemu je uspeo jeste da univerzalni problemi diskriminacije, poput rasizma, budu potisnuti u drugi plan.
O čemu sada razgovarati? O moralnom i istorijskom opravdanju cionizma, pokreta koji je krajem 19. veka zatražio da Jevreji posle dva milenijuma lutanja dobiju svoj dom? O zasnovanosti palestinskog zahteva da i oni dobiju dom na delu iste zemlje svojih davnašnjih predaka?
Svet neće dopustiti da se u Ženevi piše neki „’Majn kampf’ Ujedinjenih nacija”. Neće se promeniti stav prema godinama Šoa, zlokobnom periodu nacizma koji je pobio šest miliona Jevreja. Isto važi i za one koji ne opravdavaju izraelsku okupaciju palestinske zemlje.
Ahmadinežad je najveću štetu naneo Iranu. Potom i regionu, što znači i Palestincima, jer njegova tvrdoća odvraća Baraka Obamu od pokušaja da normalizuje odnose sa Teheranom i zauzme objektivniji stav prema Bliskom istoku. Korist može da ima samo desničarska vlada u Izraelu.
Ahmadinežad ponovo pokopava obnovljena nadanja da će Iran odustati od politike izvoza islamske revolucije i ekstremizma koji ga je postavio na kolizioni kurs sa mnogim zemljama sveta. Možda će zato izgubiti predsedničke izbore u junu.