Nedužna kruška

U Srba je hrast sveti, ali je šljiva omiljena. Zašto – ne treba posebno objašnjavati. I jabuka je jedna od dragih voćaka. Opet, tikvu narod često povezuje s nečastivim, dok sa kruškom, ako je suditi po običajima i predanjima, stvari nisu načisto. Toliko je protivrečnosti i nejasnoća o njoj da nije ni čudo što se za čoveka koji malo pomeri pameću u Srbiji kaže da je pao s kruške.

Elem, jedni vele da je ova biljka „drvo svih demona” i da se pod njom okupljaju vragovi. Kad je, primera radi, u Poljicama fratar isterivao đavola iz žene, antihrist je tražio da ga sveštenik pusti na staru krušku u polju. Prema drevnoj priči iz Dalmacije, sa nje noću vise veštice. Tako „okićene” davno ih je ugledao lovac koji se kasno vraćao kući. Nije se uplašio – prekrstio se i opalio iz puške. Tad su se veštice razbežale, ali je posle nekog vremena tom čoveku umro sin. Čak i Slavonci tvrde da proklete žene, kad se namažu mašću, te potom polete, baju: „Ni o kladu, ni o panj, ni o drvo, ni o kamen, ni o krušku Todorovu.”

S druge strane, istoričari objašnjavaju da je ovo drvo starim Slovenima u postojbini bilo drago i sveto. Tako beše i na Balkanu, sve do pokrštavanja. Onda popovi „udariše” na ono što je dotad narodu bilo milo i drago tako što su neke od starih običaja i simbola proglasili svetim, a druge zlim i đavoljim. Zato, ni kriva ni dužna, kruška postade loša da gora ne može biti. Premda, ima i mesta na kojima „stoji” nešto bolje.

U okolini Đevđelije, na drugi dan Uskrsa, crkvena procesija ide do neke od starih obližnjih krušaka. Tada pop to drvo pričešćuje: tako što mu stavi naforu ispod kore. Takođe, prema priči koja se u Srbiji kazuje od davnina, jedan od starih kraljeva nije hteo da ide na molitvu u crkvu. Umesto toga govorio je: „Kruščica je moja crkvica”. Bog ga zbog toga nije kaznio, njegove molitve bile su uslišene.
Pripoveda se i da se Sveti Sava na svoj dan penje na staru krušku oko koje se skupi čopor vukova. Onda im svetac, jednom po jednom, određuje sreću za sledeću godinu. Takođe, priča se da je Rastko Nemanjić, kad je putovao od Zete do Budimlja, na vrhu Konjuha zakopao mnogo srebra, baš pod kruškom. To se mesto od tada naziva Srebrenica.

U pojedinim krajevima kruže uporedo i dobre i loše bajke o ovom drvetu. U istočnoj Srbiji poznatu priču u kojoj baba nadmudruje smrt završavaju tako što kažu da, besna zbog prevare, smrt nije znala gde će, pa se zalepila za krušku. Ipak, tamo smatraju i da od nje nema boljeg leka za „žutu ranu”. Naime, ozleda bi trebalo da se istrlja plodom ovog drveta koji se baci nasred puta.Tad povređeni treba da kaže: „Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje.” Onda, ne osvrćući se, mora pobeći. Prljavu krušku sa tla neće uzeti čovek već demon bolesti.

Ne može se za krušku, dakle, reći ni da valja ni da ne valja. Čas su na njoj veštice, čas bolesti leči. Nekad se pod njom đavoli okupljaju, drugi put sa nje Sveti Sava određuje sudbinu vukovima.

Takva je, eto, kruška i druge nema.