Ameri

Nisam znao da i Francuzi proizvode automobile, odgovorio mi je američki kolega. Tu je bio kraj našeg razgovora, jer sam ostao bez reči.

U Hjustonu sam bio 15 dana , ali sam u Iraku proveo mnogo više vremena radeći sa Amerima u istoj firmi. Ne može se reći o njima “eto, takvi su i tačka”. Isto kao kad bismo rekli: eto takvi su Evropljani, pogotovu sada, „prošireni“. Najviše sam imao kontakta sa Teksašanima ali sam upoznao i neke iz Vašingtona. Njihove reči su Vašington je Nemačka , Hjuston (Teksas) je “red neck”.

Teksašanin za njih je zemljak, koliko i Bugarin Fincu. Rasna, klasna i svaka druga društvena podela je sasvim normalna i opšteprihvatljiva stvar. Nama, čini mi se, još uvek nije.

Teško je napraviti poređenje sa nama. Eto, na primer, u Hjustonu gradski autobus na razglasu daje obaveštenja dvojezično: na španskom i na engleskom. I nije samo autobus u pitanju, a niko im to nije naredio ili zahtevao od njih. Oni su samo praktični do krajnjih granica. Ne znam da li će ikada Meksikanci zatražiti deo Amerike ali znam da će Ameri rešiti to pitanje tako što se pitanje neće ni pojaviti u javnosti.

Evo, izlazim iz tog dvojezičkog autobusa i idem do, recimo, poljoprivrednog stručnjaka. On je za nas, “širokoobrazovane”, predmet ismejavanja zato što je čuo za “Rat i mir” ali nije siguran da li to beše neki Dostojevski ili Čajkovski a za Tolstoja možda i nije čuo. U svom dvorištu ima nekoliko automobila a ne zna gde se otvara poklopac motora. E on i nije poljoprivredni stručnjak, to kod njih i nema, moj brat je to: inžinjer – agronom za stočarstvo. Za svu poznatu stoku. Moj brat veoma dobro zna gde se otvara poklopac motora.

Ovaj Amer je recimo, “stručnjak (doktor) za zrno pšenice” i radi samo na tom zrnu. Kako se to zrno pšenice razvija i kakav prinos daje doznaje od “stručnjaka za setvu”, “stručnjaka za žetvu” itd. Veoma dobro znam kako se oseća kad nama prodaje to zrno, jer pamtim i još se priča kako smo mi prodavali znanje (konstrukcije i neke druge manje popularne stvari) nekima. Sada prodajemo dušu i telo.

Na Amere se treba ugledati kada je mobilnost u pitanju. Njima nije nikakav problem da se sa porodicom u kompletu presele nekoliko stotina ili hiljada kilometara, ako tamo negde nađu bolji posao. Ovo važi samo unutar SAD, jer ne vide razlog da imigriraju ili da nauče strani jezik. Nisam čuo da zatim tuguju za “starim krajem”. Naš se čovek odvaja od rodnog kraja kao regrut od devojke.

Dive nam se znanju stranog jezika a ubeđen sam da nam se dive i za mnoge druge stvari. Jedna od predrasuda jeste i : ”kad se Balkancu zameriš, oproptaja nema više”. To je doduše često istina. Problem je u tome što reči kao : “oprosti”, ”hvala”, ”cenim ja to” Ameri dele svaki sekund. Znaci, učinim mu uslugu kao znak dobre volje, on meni odgovori “hvala, cenim ja to” i odmah pritisne “riset” ili “dilit” dugme u sebi a ja naivno očekujem da kad meni zatreba usluga.... On smatra da je platio za moju uslugu time što je rekao “hvala, cenim ja to” a ja smatram da ne moraš ništa da odgovoriš ali ako ja tebi činim trebalo bi i ti meni. Isti je slučaj kad se ogreši o tebe: “izvini” pa “riset” ili “dilit” i sutra ista priča. Posle ja ispadam zlopamtilo jer neću da dozvolim da me prevari, bar ne na isti fazon…

“Šta su ideali nekog društva najbolje se saznaje iz reklama”. Amer srednje klase pati od propagande, isto kao i mi. Tipična reklama, koja je namenjena da podstiče potrošnju, glasi: moraš imati nekoliko auta od po 5000 kubika, kuću sa deset soba, četiri kupatila, dva letnjikovca sa roštiljem i sve to na velikom imanju. Stan ne dolazi u obzir makar bio i stosoban. Dalje propaganda kaže: to ćeš postići kreditom koji ćeš vratiti ako budeš radio dopunske sate i dopunski posao. Ako i to nije dosta, uzećeš još jedan kredit da bi vratio onaj prvi…i tako unedogled.

Gde smo mi tu? I naši autori propagande koriste istu školu, svaki dan je: tek što nismo ušli u EU. Amer tek što nije otplatio sve ono, nama tek što nisu ukinuli vizni režim. Takođe, vidim da i mi nismo operisani od kredita samo što nama krediti služe za godišnji odmor.

Po mojim proračunima, kad bi četvoročlana porodica srednje klase živela u - recimo, trosobnom stanu u Americi i kad bi imali dva auta srednje klase, uštedeli bi pola plate. Neke sam cene u “Volmartu” čak i fotografisao da bi kući pokazao da je to nešto dva-tri puta jeftinije nego kod nas. Neću ni da pričam o ceni energenata i automobila. Izlasci, recimo otići i videti “Hjustonske rakete” uživo, koštaju 2% američke radničke plate za onu najjeftiniju kartu negde gore na galerijama. Normalno, mi smo se zatim prebacili u one niže redove na bolja mesta.... Zabava tog ranga kod nas bi koštala bar 10% naše plate.

Za njih su državljanstvo i nacionalnost ista stvar, iako je u raznim formularima posebno pitanje “zemlja odakle je pasoš” i “nacionalnost”. Ja njih razumem, al oni mene - malo teže.
A evo i sličnosti sa nama: galame kad se raspričaju, vole roštilj ali na njega bace parče govedine veliko i debelo kao prase…vole i poseduju oružje a kalašnjikov poštuju više nego mi. Zapravo za ovo poslednje i nisam siguran da je neka sličnost sa nama...

Što ne odem tamo zauvek , kad je sve tako lepo i demokratski?

Možda Americi nisam preko potreban, ili se ne pitam samo ja nego i porodica. Možda sam žrtva naše propagande ili sam tipični pripadnik srednje balkanske klase pa znam samo da svima kažem šta mislim i kako treba.

A možda se bojim samoće.