Najvažnija neobavezujuća odluka

Međunarodni sud pravde od svog osnivanja (1945) nije imao mnogo predmeta, bar ne onih koji donose publicitet kakav mu je doneo zahtev Srbije da oceni legalnost secesije Kosova. Takođe, ni u jednom slučaju dosad nije tako mnogo država (35) odlučilo da svojim argumentima „za” i „protiv” utiče na mišljenje petnaestorice uvaženih sudija. Sve u svemu, u haškoj Palati mira, sedištu najvišeg pravnog organa Ujedinjenih nacija, upravo počinje razmatranje jednog od najsloženijeg i po mnogo čemu i najvažnijeg slučaja u istoriji ove institucije.

Ovoliko interesovanje za proces na prvi pogled je u neskladu sa onim što treba da bude njegov ishod: neobavezujuće „savetodavno mišljenje”. Ali, kao i u mnogo čemu drugom, ništa i u ovom slučaju nije onako kako na prvi pogled izgleda.

Prva stvar koja pada u oči jeste da će MSP prvi put ocenjivati jedan akt secesije. Druga je potvrda da je problem Kosova i dalje jedan od najaktuelnijih globalnih problema i da status otcepljene pokrajine Srbije nije konačno rešen, uprkos mnogim tvrdnjama da jeste.

Treća je da ovaj pojedinačni slučaj nesumnjivo ima opšte domete i da je izuzetno važan za međunarodno pravo i međunarodnu pravdu, jer treba da reafirmiše stari kamen temeljac svetskog poretka – ili da postavi novi, sa svim posledicama koje iz toga mogu da proiziđu (a neke su već viđene).

Sud, zatim, treba da arbitrira u sukobu dva ključna principa – zabranjene jednostrane secesije i dozvoljenog prava na samoopredeljenje, pri čemu će u vaganju  toga za koji stav su argumenti jači u obzir biti uzimani ne samo oni pravni, nego i politički.

Najzad, i formalno „neobavezujuće” savetodavno mišljenje i te kako je uticajno i uvažavano, jer treba imati u vidu ono što se iz nekog razloga ređe pominje: da će i ono biti doneto po istim izvorima prava, istim principima legalnosti i legitimnosti i istim pravilima i procedurama kao i sve „obavezujuće” presude. Biće to, dakle, zvanični dokument Međunarodnog suda pravde, koji će već dan kasnije biti deo njegovog pravnog korpusa, deo međunarodnog poretka – i istorije.

Ulog je dakle izuzetno visok – interesi takođe – ne samo za Beograd i Prištinu, nego i za sve one koje su kosovsku nezavisnost priznali i one koji nisu. MSP može, na kraju, da ne kaže jasno ko je u pravu i tako otvori vrata za višesmislena tumačenja, i da onda svaka strana „presudu” tumači kao svoju pobedu i poraz one druge.

Nesporno je, međutim, da se ovim povodom sučeljavaju danas verovatno najkompetentiji autoriteti međunarodnog prava, pa je već i zbog toga sam proces podjednako važan, kao i ishod, koji može da donese početak raspleta – ili novog zapleta...