CINIZAM MILIONERA

Svet je najpre bio očaran filmom „Milioner iz blata“, inteligentnom režijom, neodoljivim glumcima i hepiendom u kojem glavni junak pobeđujući u kvizu zapravo pobeđuje sudbinu obespravljenog siromaška sa dna društvene lestvice. Svet je istovremeno bio skandalizovan neljudskim uslovima života i zloupotrebom dece u kartonskom predgrađu Mumbaja, ali i primiren bezbednom distancom koja omogućava suočavanje bogatog i razvijenog „zapada“ sa „egzoticizmom“ jedne kulture, ozbiljno udaljene od „milenijumskih ciljeva“.

I dok ovogodišnji višestruki dobitnik „Oskara“ nezaustavljivo zarađuje milione dolara širom zemaljske kugle, u centru pažnje svetske javnosti našla se vest da je otac devetogodišnje devojčice koja u filmu glumi malu Latiku, i koja isto kao i glavna junakinja koju igra živi u bedi u kartonskom naselju Mumbaja, ponudio svoju ćerku na prodaju i to za sumu od 200.000 funti!

Sve je, naime, počelo tako što je jedan komšija ili rođak, svejedno, čuvši za nameru nevoljnika dojavio (verovatno očekujući nagradu) jednom britanskom mediju pomenutu informaciju. Kako bi je proverili, novinarka i fotoreporter tog medija su se zaputili u Mumbaj, zakazali sastanak sa ocem male glumice i predstavili se kao bogataši iz Saudijske Arabije, spremni da za sumu od 50.000 funti usvoje dete.

Ali ne lezi vraže! Uprkos teškoj bedi u kojoj porodica živi, potpuno svestan vladavine zakona tržišta koji predstavljaju okvir svakog pregovaranja, otac je od „ponuđača“ zatražio četiri puta veću sumu od one koju su oni bili spremni da plate, obrazlažući svoj zahtev činjenicom da se ne radi o običnom detetu, već o „oskarovki“!

I, svet se podigao na noge.

Mada je trgovina ljudima, a posebno decom, potpuno neprihvatljiva kriminalna praksa koja se kosi s načelima i zakonima civilizovanog sveta, među brojnim komentarima ima i onih koji ovaj gest razumeju kao pokušaj očajnika da malo bolje naplati ono što se u ovom delu Indije, u kojem je oko 11 miliona napuštene dece, dešava svakodnevno, i da na taj način omogući ostatku porodice nešto bolji život. Suočen s optužbama za „nelegalno usvojenje“, otac je rekao da je uprkos činjenici da je film zaradio stotine miliona dolara, njegova ćerka dobila honorar od samo nekoliko hiljada.

I zaista, kad bolje pogledamo, šta je čovek uradio što već nije ponuđeno kao model ponašanja, sasvim legitiman i prihvatljiv u okviru savremene kulture, ogrezle u logici kapitala i potpuno podređene vladajućem principu profita u kojem iako ništa nema vrednost sve mora da ima cenu? Šta je nenormalno u gestu ovog mučenika, kada je pre samo nekoliko meseci jedan američki institut objavio rezultate istraživanja prema kojima je izračunato da ljudski život vredi (košta državu?) 25.000 dolara? Šta je to, želeći da unovči popularnost svoje ćerke, u epohi vladavine spektakla i medijske kulture, uradio drugačije od mnogih medijskih zvezda koje fotografije svoje tek rođene dece prodaju tabloidima za milionske iznose? Po čemu se njegova namera razlikuje od svojevrsne pomame za usvajanjem dece iz „egzotičnih“ kultura, i time stavljanjem u pogon takozvanog demonstrativnog roditeljstva, koje se koristi kako bi se obezbedila pozornost medija i opstanak u univerzumu slavnih? Otkuda svetu koji je do juče bio posvećen mantri Gordona Geka iz filma „Volstrit“ da je „pohlepa dobra“ pravo da se zgražava nad bezosećajnošću i gramzivošću ovakvog oca, kad je čovek samo sledio vladajuću logiku ponude i potražnje?

Šalu na stranu, uprkos činjenici da je preprodaja dece u Indiji česta, kao i njihova zloupotreba u prosjačenju ili prostituciji, što je uostalom i sadržaj pomenutog filma, ovaj slučaj, a posebno mesto koje je dobio u svetskim medijima, zanimljiv je iz nekoliko razloga.

Ovim slučajem se, naime, na jednoj simboličkoj ravni svet koji postoji izvan zapadnoevropskog kulturnog miljea potvrđuje kao neemancipovan, zaostao i varvarski, kao univerzum koji ne poznaje kategorije humanosti. Takođe, na jednoj imaginarnoj skali vrednosti, ne samo da se zapadna civilizacija pokazuje kao moralno superiorna, nego se socijalna beda siromašnih i neobrazovanih, odnosno gladnih delova sveta, interpretira kao krucijalni dokaz njihove nedostatnosti i, time, njihove ljudske inferiornosti.

Činjenica da je ovaj slučaj uznemirio svetsku javnost mala je cena za nečistu savest sitih, i istovremeno sjajan povod za njihov neskriveni cinizam, koji i pored zgražavanja i deklarativnog zalaganja za „milenijumske ciljeve“ nisu ništa učinili da se glad i siromaštvo u svetu smanje.

Kulturolog