Razglednica sa ostrva Marta"s Vinjard

AMERIČKI DNEVNIK
Izašao sam iz kola na koljački vetar. Benzinska pumpa je zablistala kao palata civilizacije. – Šta se ovo kuva – upitao me je veseli glas preko zvučnika. – Upadajte na šolju kafe. – Neću mada mi je drago da na svetu pored vetra i predjutarnje tmuše postoji i kafa i veseli glasovi. Zurio sam u televizijski ekran, točeći benzin. To je nova pojava. Ekrani svuda. Plavuša mi je rekla da je u Bostonu kiša prestala. U uskršnje praskozorje na autoputu nije bilo nikog. Vozio sam u haosu pod raštrkanim oblacima. Na nebu bog je odvajao svetlo od tame. Manihejski simboli sušibicarski zamenili mesta. Prostor se otvorio. Isti sivi beskraj bio je preda mnom i u retrovizoru. Bleda svetlost je ozlatila istok. Sa desne strane je blesnulo jezero. Ispred mene se pojavio krug u crvenim oblacima. Vozio sam se u najdragocenijem ružičastom suncu. Staro hrastovo lišće se ozarilo.

– Naša galaksija je toliko mala – rekao je glas na radiju… – da je ne možemo ni videti među galaksijama. Život je star četiri milijarde godina. Ljudi 200 000 godina. Mi smo tačka na tački.

Volim da prelazim visoki gvozdeni most iznad zaliva. Hranim se tim pogledom. Kejp Kod je peščani sprud u obliku turske papuče. Sišao sam sa mosta i uleteo na poluostrvo, putem 28-jug. Krajem oka sam uhvatio parkirana kola. Usporio sam. Kasno. Upalilo se opasno plavo svetlo. Policajac je krenuo za mnom. Nije palio zvučnu sirenu da ne naruši uskršnje jutro. Otvorivši prozor, otkrio sam da je gotovo dečak:

– Znate li zašto sam vas zaustavio?

– Verovatno sam brzo vozio – izvinio sam se. – Žurim na trajekt.

– Čekajte da proverim – rekao je dečak pomirljivo. – Brzo ćemo.

Uskršnji policajac se vratio:

– Vozili ste 75 milja na sat, ja sam napisao 64 da ne izgleda tako loše. Dao sam vam samo upozorenje.

 Uvezao sam se u luku u pravoj uskršnjoj svetlosti. Šanse da uhvatim trajekt bile su male. Brodarski momci sa kapuljačama i naočarama za sunce sačekali su dok sam trčao da kupim karte.

Umor me stigao na mokroj palubi.Zabrundala je gvožđurija. Zamirisao je benzin. Kuće na sprudovima zalebdele su na suncu. Zaljuljano talasima, zazvonilo je zvono na bovi, koje upozorava brodove. Zašibali su i zasiktali listovi mog blokčića na vetru. Oči su zasuzile. Povukao sam se u kabinu.

Servirka je dremala u malom restoranu. Mladi par je na portugalskom pričao dok smo uplovljavali u Vinjard Hejvn. Probudio sam Majkla pozivom sa broda. Pospani čovek je došao da me pokupi u pospanoj luci. Sinoć su izgubili ključ kuće i izgledalo je da će spavati u hotelu. Majkl je liberal i veterinar. Njegova žena Eva je američka Dankinja, sa zubima kao veverica. Iste takve zube ima i njen tata Ejgil, penzionisani mornar. Ejgil je nedavno preživeo operaciju srca i čudi se što su ljudi kojima je „pružen još jedan život” depresivni.

– I on je depresivan – šapnula mi je Eva.

Crni Labrador Hugoje srećno tukao repom po nameštaju.Lepotica Marta je spavala dugo. Rekli su mi da ona ima prvog dečka. Dečko nije lep, svira gitaru. Porodica dečka toleriše. Martino konačno buđenje trebalo je pozdraviti aplauzom.Sačekao ju je prekrasan doručak, kuvana jaja, crveni kavijar, koji sam kupio kod Rusa, losos, Aleksovi begeli, puter sa farme iz Konektikata.

Da. I šampanjac.

Posle ćemo šetati. 

A posle ćemo spavati.

Kuća pripada Majklovom bratu „kretenu” koji je bogati doktor i republikanac. Na travnjaku iza prozora divlje ćurke su klimale slobodno kao pitome. Dva ćurana neprestano su širila repove.

Mladi ljudi su isti ovakvi – primetio je Ejgil.

Tek posle šampanjca sam shvatio da sam ustao u četiri. Umor je pao na mene kao vizir. Otišao sam u sobu. Ovaj krevet… Tu sam dolazio sa bivšom devojkom. Deset minuta sam sanjao da vozim. Onda je Majkl zakucao na vrata:

– Hajdemo u nove avanture.

 Martas Vinjard, bogato ostrvo, nikad nije izgubilo dušu. Iza pozelenelih kamenih ograda pasli su konji. Cvetovi su uskrsnuli u baštama ali je drveće ostalo golo. Vozili smo među belim hrastovima, patuljastim od slanog vetra. Sa zadnjeg sedišta Hugo me je lizao za vrat. Dvominutnim trajektom prešli smo na „ostrvo” Čapakvidik. Ostavili smo kola na pesku među borovima. Koračali smo prvo daščanom stazom podignutom na kolje a zatim preko sedih trava. Uvek zamišljam da se na jednom ovakvom mestu odvija radnja romana „Žena u dinama” Kobo Abea. Navukli smo kapuljače pod neumornim vetrom. Labrador se zaletao u talase. Kao crna strela jurio je niz plažu.

– Pogledajte, boja mora je kao karipska – rekla je Eva.

– Nemoj da skupljaš školjke – upozorio me Majkl. – Tome kraja nema. Posle ih samo baciš.

Na plaži smo pronašli veliki komad nečega. Postoji nešto što kit povraća, od čega se pravi parfem i što je strašno skupo. Da li je ovo to? Hm. – Hoćemo li nositi to g.... kući? Odlučili smo da nećemo.

Ružna bogataška kuća se uznela nad dinama usred prirodnog rezervata. Razmatrali smo koliko pogodaka bazukom bi bilo potrebno. Da li bi tobdžija mogao skidati odžak po odžak? Da li bi bila dovoljna tri Molotovljeva koktela? Umorna od mladosti, Marta je sela u topli pesak. Preskakali smo krhke zelene lišajeve. Preko oštrih trava smo prišli jezercetu. Tu su razbacane šlemu slične ljušture „potkovičastih kraba” koje uopšte nisu krabe već benigna čudovišta iz roda arachidna stara 200 miliona godina.

Posle smo se odvezli na drveni most sa koga je pijani Tedi Kenedi poleteo kolima u zaliv. Devojka je ostala u kolima i udavila se. To je mesto tragedije. Istovremeno, to je mesto peska, vode, vetra. To je divno mesto tišine. Ogradu mosta su ojačali, tako da bi zaustavila tenk.

Pored zapenjenih atlantskih talasa odvezli smo se u Ouk Blafs. Kuće u tom mestu pravljene su od drvene čipke, za metodističke zborove u 19. veku. Kuće su san dečiji. To je jedno od najlepših mesta u Americi. Na nalepnici jednog auta je pisalo „Ako je sezona turista, što ne možemo da pucamo na njih?” Nad nama je zastao galeb zanjihan vetrom. Bio je to perfektan moment u perfektnom danu.

Lepodusi su pošli da uzdišu među bajkovitim kućama. Majkl i ja smo zalutali u pivnicu, sa mrežama pod tavanicom i podom pokrivenim ljuskama kikirikija. Naručili smo domaće točeno i picu sa tankom korom, patkom, maslinama i prazilukom.

Moglo bi biti i gore – uzdahnuo je.

Majklove zelene oči su sijale pod frkom crne kose.

– Ne žele da mislimo – požalio se na televizor. – Naturaju nam ili ekrane ili preglasnu muziku.

Odvezli smo se kući između kamenih ograda i patuljastih hrastova. Kad smo stigli, dobio sam šansu da obnovim svoje poznanstvo sa krevetom. Usnio sam da sam umro te su me, takvog nepristrasnog, pozvali za sudiju u nekom sporu. Probudio se težak. Prošetao sam pored galerije, starog bioskopa Vinjard Hejvnai banke koju su gradili kiklopi.

Nadisao sam se hladnog vetra dok su se oblaci žarili i gasili. Dočekao me miris jagnjetine sa provansalskim travama. Otvorili smo malbek. Moglo bi biti gore. U ovoj kući u kojoj nije bilo ekrana vodili smo duge razgovore o svetu . Na fjordovima se za vreme letnje ravnodnevnice pale lomače za koje se drvo skuplja cele godine. Stari mornar Ejgil je bio svuda.Gledao je južni krst na južnoj hemisferi.

– Je li tačno da se voda tamo vrti obrnuto?

Tačno je – potvrdio je Ejgil.

Njegovo pljosnato, simpatično lice se razvlačilo u osmeh.

– Madera je – rekao je – dobra za šetnju ali ne za plivanje. U Brazilu je njegovo socijalističko oko vređala sirotinja. Njegova rođaka Nina je klovn u bolnici. To je možda najhumanije zanimanje koje postoji.

Sve tri boce vina su bile dobre. Nastavili smo razgovor:

– Da li bi živeo ponovo iz početka? – upitao me je Ejgil.

Ne.

Marta nam je podelila kape.

Da li bi živeo zauvek?

Da.

Navukli smo kape na obrve. Izašli smo pod zvezde „da ih se nadišemo”.

– Šetnja je lek za sve – dobroćudno je zaključio Ejgil.