Već imamo groblja zaboravljenih knjiga

EKSKLUZIVNO
Da postoji formula ili tajna za pisanje bestselera, svaka knjiga bi to bila i svi koji pišu bili bi uspešni pisci – kaže španski pisac Karlos Ruiz Safon, čiji je roman „Senka vetra” godinama bestseler, preveden na više od trideset jezika, u tiražima većim od bilo kog savremenog španskog romana. Najnoviji roman pisca koji posle dužeg stranstvovanja u SAD ponovo živi u Barseloni, pod nazivom „Igra anđela”, kao i „Senku vetra” objavila je na srpskom beogradska „Čarobna knjiga”.

Ipak, nastavlja sagovornik „Politike”, „ukoliko se osvrnemo na književne klasike koji su u svoje vreme bili svojevrsni „bestseleri”, od Dikensa preko Tolstoja do Servantesa, uvidećemo da imaju više toga zajedničkog. Na kraju krajeva, istinski književni uspeh uslovljavaju sami čitaoci i ne može se na silu, veštački kreirati”.

Za vaš roman Senka vetra, jedan kritičar napisao je da se u njemu susreću tradicije Umberta Eka, Borhesa i Markesa. Nalazite li sličnost između vašeg „groblja zaboravljenih knjiga” i borhesovskog „lavirinta vavilonske biblioteke”?

Pretpostavljam da sličnosti postoje, kao što su na to ukazali i mnogi čitaoci. „Senka vetra” na više načina stremi ka tome da bude roman satkan od mnogih romana i mnogostruko upućuje na književne klasike. To je na neki način dodatna slojevitost za čitaoca, neka vrsta igre.

Da li je „groblje izgubljenih knjiga” mesto kog se plaši svaki pisac, a junak „Senke vetra”, Hulijan Karaš osoba koja nijedan pisac ne bi želeo da bude? Da li je u osnovi ovog straha možda nesvesna želja za besmrtnošću?

Najveći strah ne leži u činjenici da će mnogi pisci biti zaboravljeni, već da neće biti ni otkriveni. Za većinu knjiga se čak ne može reći da su zaboravljene; one jednostavno nestaju čim se objave, a to se odnosi samo na majušan procenat dela koja dožive izdavanje. Pisanje je posao u kojem je teško opstati.

Hoćemo li uskoro imati groblja zaboravljenih knjiga u doslovnom smislu?

Možemo se uveliko složiti sa činjenicom da ih već imamo. Ali, ne samo groblja zaboravljenih knjiga, već i zauvek izgubljenih ideja, prohujalih sećanja, iščezlih identiteta...Malo je toga što opstaje. Sviđalo se to nama ili ne, to je suština same prirode stvari.

Da li u vremenu globalizma, recesije, pop-kulture i novih medija koji apsorbuju ljude još postoje knjige koje mogu da preobraze čitaoce kao što Karašova knjiga može da preobrazi vaše junake?

Naravno da postoje. Odlična knjiga, kao i sjajan film ili neko veliko umetničko delo, uvek će iznaći načina da prodru do nas, potaknu nas i uzbude. Možda je ključ u tome da i sami treba da uložimo više truda u taj čin, da poradimo na sebi i postanemo usredsređeniji na ono što radimo.

Više od jedanaest godina ste proveli u Los Anđelesu, radeći paralelno na pisanju romana i scenarija za Holivud. Na koji način je život u Americi uticao na vašu književnu karijeru?

Ne radim već nekoliko godina kao scenarista (hvala Bogu na tome!), a živim na relaciji Kalifornija–Evropa. Nisam siguran da li je život u Americi uopšte uticao na moju književnu karijeru. Verovatno jeste u početku, s obzirom na to da sam upravo u toj zemlji pisao, uveliko izmešten iz Španije i starog sveta. Danas, međutim, ne mislim da je to važno. Pišem gde god da se nalazim. Svet je, uistinu, jedno globalno selo.

Barselona je u vašem romanu gotovo mitsko mesto, prepuno tajni, sadašnjih i prošlih. Vi ste rođeni u Barseloni. Kakav je vaš lični doživljaj tog grada, naročito nakon povratka iz SAD?

Barselona o kojoj pišem je književna tvorevina koja zapravo ne odslikava sadašnju realnost ovog grada. Svaki put kada se odnekud vratim u Barselonu, pronalazim da je suštinski ista kao i kada sam je napustio.

Iako se Igra anđela najavljuje kao nastavak Senke vetra, reč je o epizodi koja je vremenski izmeštena u prošlost, daleko prethodi zbivanjima u Barseloni 1945?

„Igra anđela”, zapravo, nije prethodnica „Senke vetra”, već nezavisna priča smeštena u istovetni univerzum u kojoj pronalazimo elemente i likove povezane sa onima u „Senki vetra”. Svejedno, moj drugi roman možete čitati, uživati u njemu i razumeti ga bez potrebe da prethodno pročitate „Senku vetra”. „Igra anđela” je, zapravo, tragedija, gotska misterija o ukletim knjigama, opsesiji, ljubavi, ubistvu i strasti. Ponekad znam da se našalim i kažem da je „Senka vetra” dobra devojka u porodici, a „Igra anđela” zla i mračna polusestra...

Više puta ste naglasili da su na vas najviše uticali Čarls Dikens i drugi klasici 19. veka, ali da na vas veoma mnogo utiče i filmska umetnost. Od ova dva uticaja, čini se da je književni preovladao u Senci vetra,dok je u Igri anđela „filmski” momenat prisutniji?

U pripovedačkoj tehnici „Igre anđela” prisutna su oba elementa – klasici, kao i filmska umetnost, ali ima i drugih uticaja. Može se steći utisak da je „Igra anđela” filmičnija od „Senke vetra”, ali to je stoga što su korišćeni trodimenzionalna dramska radnja i donekle vizuelniji način dramatizacije pojedinih delova. Knjiga će vas prožeti i upiti u sebe podjednako kao i „Senka vetra”, ali možda s jačim intenzitetom koji stvara izraženije vizuelne i čulne doživljaje. To je delom posledica prirodnog toka ove priče.

Igra anđela je druga od četiri knjige u ciklusu o misterijama Barselone. Možete li nam reći nešto više o strukturi ovog ciklusa? Da li će priče i dalje ići hronološki unazad i da li će „groblje zaboravljenih knjiga” biti centralni motiv?

Nije reč o hronološkoj sagi, već pre o lavirintu međusobno protkanih romana koji čine slagalicu priča čiji je čvor groblje zaboravljenih knjiga, samo središte ovog četvoroknjižnog ciklusa.

Volite prošlost, patinu, baroknost i misteriju nekadašnjeg, da li je to razlog što ne dozvoljavate da se po Senci vetra snimi film? Da li smatrate da će mu sedma umetnost oduzeti tananost i tajnu, da će ga svesti na komercijalu?

Ne vidim poentu u snimanju filma po romanu „Senka vetra”. Najbolji film koji postoji je upravo onaj koji se odvija u vašoj glavi dok je čitate. Ne mora sve da se pretvori u film, TV-seriju ili video-igru. Divno je kada roman jednostavno ostane samo roman, jer ništa drugo ne može da ispriča priču sa tom vrstom dubine, sveprožetosti i snage kao što to može dobro napisana knjiga.

Da ste u Danijelovoj koži, koju biste knjigu izabrali kao svoju „sudbinu”?

Teško mi je da odaberem samo jednu. Verovatno bih bio dovoljno sebičan i praktičan i, ipak, izabrao jednu od svojih. Živimo u jednom velikom, nemilosrdnom svetu...

-----------------------------------------------------------
Senka vetra

Zaplet romana „Senka vetra“ odvija se u Barseloni 1945: Danijel, sin trgovca antikvarnim knjigama, posle gubitka majke, nalazi utehu u misterioznoj knjizi „Senka vetra”, koju je napisao izvesni Hulijan Karaš. Tragajući za drugim naslovima istog autora, dolazi do šokantnog otkrića: neko sistematski uništava svaki primerak svih knjiga koje je Karaš napisao… Sledi epska priča o ubistvu, ludilu i ukletoj ljubavi.

Drugi deo Safonove tetralogije, „Igra anđela”, vraća čitaoce u Barselonu dvadesetih godina prošlog veka. Mladi pisac David Martin, opsednut nemogućom ljubavlju, dobija ponudu od misterioznog izdavača da napiše knjigu kakva nikada nije napisana u zamenu za bogatstvo i, možda, nešto više… Kroz kontakt sa tajanstvenim izdavačem, pisac se upliće u mračnu priču, započetu pre mnogo godina.