Narušena lepota Zlatibora

Ovaj tekst pišem da bih podržao akciju „Očistimo Srbiju“ Ministarstva životne sredine, ali, istovremeno, da bih izrazio strepnju da se i sa njom, bez obzira što nosi oznaku prioriteta, ne desi ono što se ranije dešavalo sa sličnim akcijama: „tresla se gora, rodio se miš“. Strepnju mi potkrepljuje sećanje na jednu od akcija na temu zaštite životne sredine i njene po meni „promašene“ poruke često emitovane na RTS-u: „nije teško biti fin“. Koješta, kada je zagađivanje životne sredine u pitanju, ne može biti reč o „finoći“ ili „nefinoći“, nego brate o neodgovornosti, neznanju, nekulturi, krajnjem primitivizmu i sebičnosti, pa i ličnom interesu sve do kriminala.

Ovoga puta izgleda da su inicijatori rešeni da se akcija sprovede do kraja. Međutim, za njen uspeh nije dovoljna podrška pojedinaca, entuzijasta; neophodna je podrška najširih slojeva stanovništva. U tom smislu pozdravljam edukaciju kao prioritet akcije „Očistimo Srbiju“, s tim što ona ne bi trebalo da podrazumeva samo uvođenje odgovarajućih predmeta u školske programe, već i obrazovanje građana svih uzrasta, uključujući kompletan „establišment“, predsednike opština i opštinske službenike, čelnike mesnih zajednica, direktore preduzeća... Jer, imali smo i do sada dosta ministarstava i ministara, odbora, komisija, institucija i zavoda koji su se bavili problemima životne sredine, donošeni su zakoni, propisivane razne mere, pojedine oblasti su proglašavane ekološkim.

(/slika2)Nažalost, najveći deo tih delatnosti i odluka praktično se svodio na prazne priče i ostajao je bez odjeka. Niko nizašta nije snosio odgovornost, a narod i dalje nije shvatao u kolikoj meri, polako i podmuklo, nebriga o životnoj sredini pogubno utiče na život, zdravlje potomstva, na sav biljni i životinjski svet. Stanovništvu se treba obraćati prostim, jasnim jezikom, izbegavajući nedovoljno razumljive sintagme i pojmove sa međunarodnih stručnih i političkih skupova, kao što su „održivi razvoj“, „ozonske rupe“, „efekat staklene bašte“ i slično.

Na težinu edukativnog aspekta akcije „Očistimo Srbiju“ pokušao bih da ukažem primerom Zlatibora, jednog od bisera srpskog turizma. Kao „profesionalci“, pokušali smo još 2001. godine preko Okruglog stola „Životna sredina Opštine Užice“ da obrazujemo „nadležne“ i građanstvo ukazujući na aktuelne ekološke probleme zavičajnog Užica i Zlatibora. Mnogo toga smo tada rekli, između ostalog: „da bi smo svi zajedno morali da proverimo da li uopšte znamo šta znači briga o životnoj sredini i kakve opasnosti prete od njenog zagađivanja i uništavanja ... da za loše stanje ne smemo da optužujemo samo predsednike opština i komunalne službe, deo krivice treba da snosi i svaki od nas pojedinačno ... da je zaštita životne sredine na Zlatiboru svesno ili nesvesno u znatnoj meri zanemarena, da je u opasnosti i da tome doprinosi neplanska gradnja, nerešeni komunalni problemi, dotrajala mehanizacija, zanemarivanje prioriteta, neodgovornost stanovnika i gostiju ...“Dalje, u članku „Zlatiborske radosti i tuge“ („Politika“, septembra 2002), hvaleći marljive komunalne službe Zlatibora i vredne domaćice koje okućnice obogaćuju travnjacima, cvećem i ukrasnim šibljem, osuđivali smo građane koji za sobom uporno ostavljaju gomile đubreta i stvaraju divlje deponije.

Briga o životnoj sredini bila je među prioritetima Društva ljubitelja Zlatibora. Organizovane su i mobe za čišćenje javnih površina ... Kakav je bio „edukativni“ efekat naših zalaganja? Najkraće, polovičan ili mršav. Bilo je i zapanjujućih reakcija poput „dokon pop i jariće krsti“. Ne može se poreći da je na Zlatiboru u međuvremenu porastao broj mikrolokacija koje su po čistoći i lepoti na svetskom nivou, da su asfaltirane mnoge ulice, uvedena ulična rasveta, izgrađeni trotoari i parking dovoljnog kapaciteta, da se čiste javne površine, da je obezbeđeno snabdevanje kvalitetnom vodom, da su zdravstvene, poštanske, bankarske i druge usluge na visokom nivou, da je snabdevanje raznovrsnom robom odlično, da su izgrađeni mnogi rekreacioni centri i sportski objekti... Ali, kontrasta je ostalo mnogo. Na primer, preko puta zgrada sa prelepim „slapovima“ raznobojnog cveća, eto pretrpanih ulubljenih kontejnera, na sve strane gomile šuta, šljunka i raznih otpadaka „zaboravljenih“ po završenoj gradnji, komunalne službe se još uvek bore sa zastarelom opremom, ponegde se nekontrolisano prelivaju septičke jame nedovoljnog kapaciteta, posred divnih nepokošenih livada tragovi automobila koji preko njih skraćuju put, vozila parkirana na zelenim površinama...

(/slika3)Što se tiče nekontrolisane gradnje ona se nastavlja iako su neki delovi Zlatibora već pretvoreni u naselja tipa Kaluđerice. Mesto lepe poruke „gde god nađeš mesto tu drvo posadi“, na delu je „gde god nađeš livadu tu apartmane gradi“, a predsednik Opštine u „pomoć“ zove Državu. Povrh svega, na Zlatiboru se zanemaruju dva neobično važna problema: neophodnost prečišćavanja kanalizacionog otpada, i regulisanje saobraćaja koji u špicevima sezone ozbiljno ugrožava nadaleko cenjeni zlatiborski vazduh.

Zašto je sve to tako, ne bih znao da kažem. Da li je u pitanju neznanje, neobrazovanost, neobaveštenost, siromaštvo, ili nedostatak svesti, neodgovornost, sebičnost, indolentnost...? Biće da je u pitanju kombinacija svega toga. O ovim problemima bi morali da vode brigu ljudi koji dobro shvataju do kakve nesreće bi moglo da dođe ako se o tome ne povede računa. Ne daj Bože da se desi, na primer, neka zaraza većih razmera, upropastio bi se stotinu godina stvarani renome Zlatibora kao zdravstvenog i turističkog centra. Bilo bi onda kasno i za kajanje i za pozivanje na odgovornost, a džaba nam onda i izgrađeni hoteli, apartmani, stacionari, sportski objekti, kuće za odmor...

Akademik Dragomir Vitorović