Arogancija nije rešenje

Nedavno je gradonačelnik Beograda, gospodin Dragan Đilas, povodom nasilnog raseljavanja Roma iz Novog Beograda, uputio poziv „onima koji znaju“ da mu predlože „rešenje problema“. Verujem da gradonačelnik nije imao u vidu tzv. humano preseljenje etnički nepoželjnih grupa, isprobano na Balkanu krajem prošlog veka. Zabrinjava, međutim, njegovo nerazumevanje situacije i arogancija koju je ispoljio u obraćanju našim sugrađanima Romima tim povodom.

Istraživanjem mogućnosti unapređenja kvaliteta životnih uslova Roma bavim se skoro dve decenije i na tu temu sam objavio dve knjige i više stručnih radova. Bio sam aktivni učesnik u radu više međunarodnih skupova o toj temi. Moje kolege i ja u istraživanju izvedenom pre nekoliko godina evidentirali smo 600 romskih naselja u Srbiji. Danas državni organi taj podatak navode kao relevantan. Pri tome ne pominju da je reč o naseljima u kojima skoro redovno u nemogućim uslovima živi više od 15 romskih porodica ili više od stotinu ljudskih bića. Ustanovili smo takođe da u evidentiranim naseljima živi oko 200.000 Roma i oko 46.000 Roma prinudno raseljenih sa Kosova. Kako je broj manjih naselja daleko veći, a i svi Romi ne žive u romskim naseljima, naša procena je da u Srbiji živi oko 400.000 Roma. Zvanična statistika beleži svega 108.000, a neke romske vođe licitiraju sa brojevima od 700.000 do milion građana Srbije – Roma.

Nažalost, gradonačelniku ne mogu ponuditi rešenje. Reći ću javno i bez uvijanja – ne znam rešenje koje bi zadovoljilo njegove visoke političke ambicije i efikasno pomoglo našim sugrađanima Romima. Srbija je siromašna i opljačkana zemlja, a Beograd temeljno devastiran grad. Nisu jedino Romi siromašni, njihova je sirotinja lako uočljiva. Većina građana Srbije je siromašna ili na ivici siromaštva, sa perspektivom da još više osiromaši i živi bednije. Među golim, bosim, gladnim, ljudima bez krova nad glavom, Romi nisu jedini, ali su najbrojniji. Bez stalnog zaposlenja je preko 65 odsto Roma i preko 95 odsto Romkinja. U državnoj i lokalnoj upravi ih skoro nema. Retki su i visokoškolovani. Romsku decu često upisuju u specijalne škole, čak i onu koja su natprosečno obdarena. Hrani ih roditeljska torba i kontejner. Reč je, naravno, o ogromnoj većini Roma.

Pred tim nesrećnim ljudima gradonačelnik Đilas je „trenirao strogoću“ izjavama da „Beograd neće niko ucenjivati“. Morao bi gradonačelnik da zna da bi Beograd bio najsrećniji grad na svetu ako bi ga samo nekoliko romskih porodica ucenjivalo. Neću da nagađam da li je ucenjivanje Beograda rezervisano za one koji u bescenje kupuju fabrike i druga preduzeća, poslovne zgrade i hektare zemljišta u gradu. Ali, gradonačelnik je tražio nesrećom ophrvanim Romima potvrde o prebivalištu, kao da su uljezi, „sumnjiva lica“, a ne stradalnici. Morao bi da zna da su mnogi Romi u administrativnom smislu „neegzistentni građani“ bez ijednog jedinog dokumenta da postoje. Morao bi da zna da ti odrpani, polugladni ljudi više čine za čistoću grada nego pola njegove administracije i službi. Morao bi da zna da bi Romi, građani Beograda, morali dvadeset četiri sata dnevno bar sto godina da pljačkaju Beograd, da bi ga onako temeljno opljačkali kao nekoliko tajkuna za kratko vreme.

Na kraju, može se primetiti da je gradonačelnikovo ponašanje u ovoj stvari izazvalo porast njegove političke popularnosti i autoriteta među mnogim građanima Beograda i okoline. Izjave u stilu „upašće nam u bašte, počupati luk i paradajz“ samo su konkretizacija gradonačelnikove politike prema Romima. I to bi trebalo da najviše zabrine svakog građanina Beograda koji želi da (p)ostane normalan.

A Romi? Ni oni nisu bez mana, ali njih niko ništa ne pita. Utešno je da će preživeti. Oni su naši učitelji u „umetnosti preživljavanja“, kako u neposrednoj prošlosti tako i u neposrednoj budućnosti. Za početak, pružimo im ruku prijateljstva i osmeh pri susretu. Njima će i to biti dovoljno. Stoga molim gradonačelnika, opet za početak, da na Romima ne „trenira strogoću“.

Sociolog