Prazna fabrička hala – nova firma

Srbija nema proizvodnju, a političari veličaju baš to čega nema. Ta ocena jednog od najmoćnijih poslovnih ljudi u Srbiji izazvala je brojne komentare i reakcije. Globalna kriza otvorila je i neka važna pitanja u Srbiji. Da li je domaća industrija uništena i treba li nam nova industrijska politika? Da li Srbija, kao i druge zemlje u tranziciji, treba da zasniva razvoj na sektoru usluga i IT tehnologijama ili da se vrati tradicionalnim prednostima – proizvodnji hrane i industriji? Može li Srbija, kao Mađarska, da smanji učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu s 25 na četiri odsto i da ostane agrarna velesila?

Okolnosti su se promenile, kriza je i svi tragaju za novim modelom razvoja. Da li su za Srbiju tehnološki parkovi ili proizvodnja jabuka?

Razmišlja li se u državi kojim merama podstiče jedne a obeshrabruje druge grane? Na neka od tih pitanja ova „tema nedelje” tražila je odgovore.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U Srbiji ima mnogo industrijskih kapaciteta koji ne rade, a mogli bi da rade. Ne rade zato što nema državne strategije. Kriza je upravo dokaz da je jedina prava stvar konkurentna proizvodnja, nova vrednost.

Zoran Drakulić, vlasnik kompanije „Ist point” („Valjaonica bakra Sevojno”, „Novkabel”, „Klas”, brodarska kompanija u Austriji, skladišta za žito u rumunskoj luci Konstanca, „Žitomlin”, JRB...), kaže da se pokazalo da bez primarne proizvodnje nema izlaska iz krize i da zato samo treba da prorade neiskorišćeni kapaciteti, a da država daje stimulanse preduzetnicima da pokreću proizvodnje.

Ako je tačno da je industrija zapuštena, šta bi moglo od proizvodnih kapaciteta u Srbiji da radi?

Nerado govorim o tome, ali moram da uzmem primer RTB „Bor”. Koliko ga mi kao država „ljuljamo”? To je čist srpski proizvod i umesto da sada proizvodimo šezdeset hiljada tona bakra iz svog rudnika, Srbija će da proizvede petnaesthiljada tona. To je čist gubitak deviznog priliva od dvesta dvadesetmiliona dolara. Da ne govorim koliko bi veća proizvodnja generisala novih radnih mesta oko RTB-a.

U Srbiji ima fabrika koje bi odmah sada mogle da udvostručeproizvodnju jer postoji tržište za njihovu robu. Primer je užički „Prvi partizan” koji danas sve izvozi, a toj firmi treba tri-četiri miliona evra da duplira kapacitet. I nema odakle da se zaduži, banke neće da kreditiraju jer je to državni program. Mogla je država da uloži, a nije.

(/slika2)Ima firmi koje su bankrotirale i čije hale stoje prazne umesto da se nekome daju u zakup za jedan evro po kvadratu. To bi zaposlilo ljude.

Nas zovu predsednici opština da dođemo, imaju prazne hale, ali se onda uvek sapletemo na neki administrativni problem. Evo, sad nas zovu iz Vladičinog Hana, tamo nijedna fabrika ne radi.

Ali, to je nešto što bi država trebalo da stimuliše, da daje povoljne kredite. Istina, moram da pohvalim državu za naš projekat u Boljevcu. To je nerazvijeni region i mi smo od Fonda za razvoj dobili lep kredit s malom kamatom i napravili smo izvanrednu fabriku. Ali, nismo dobili onaj stimulans za novozaposlene radnike, valjda je bio problem da će država dati mnogo para Zoranu Drakuliću. Ne treba, hvala, završićemo mi taj program i bez tog podsticaja.

Šta proizvodi ta fabrika?

Napravili smo fantastičan projekat proizvodnje peleta, 35.000-40.000 tona mesečno. To je jeftino gorivo za grejanje, ekološki je proizvod i pravi se od otpadnog drveta. Odluči smo se da pravimo i drugu fabriku kako bismoimali dovoljno goriva za buduću malu termoelektranu kojaće proizvoditi struju i toplotu. Takve elektrane postoje u Nemačkoj, Austriji i Italiji. Tržištepeleta je veoma poremećeno.Austrijanci su prerađivali godišnje dva miliona kubika drveta, sad su pali na pola miliona. I odjednom se pojavio manjak na tržištu. Sve što smo proizveli u Boljevcu, prodali smo, nemamo kilo. Naravno, cene će da odu u nebesa, mislim da će da skoče 60 odsto, a sad je 120 evra po toni. A plašio sam se šta ćemo s proizvodnjom jer ide leto. Šta je suština?Sve države u Evropskoj uniji premiraju, subvencionišu i proizvođača i potrošača koji koristi električnu ili toplotnu energiju dobijenu od peleta jer je to čist i obnovljivi izvor.

Gde gradite drugu fabriku peleta?

U Despotovcu,gde je bila fabrika medijapana, ima prazna hala od 17.000 kvadrata i tu ćemo da napravimo novu proizvodnju peleta. A takvih hala ima u Srbiji koliko hoćeš. Ja bih organizovao deset-petnaest ljudi u ministarstvu, ljudi koji imaju iskustvo uprivredi, da trče po Srbiji, dovode strane kompanije i pokreću umrtvljene kapacitete.

Pa u Srbiji i nije tako tragično kao što se priča?

Ma nije uopšte tragično, nego se država ne bavi time.

Kako je u uslovima krize u Srbiji poslovati s Valjaonicom bakra u Sevojnu?

To je primer dobrog projekta. Svi smo očekivali da će u krizi da znatnopadne proizvodnja u Valjaonici. Desilo se suprotno, desilo se čudo. Imali smo rekordnu proizvodnju u martu, pa u aprilu, celamajska proizvodnja već je prodata... Ne možemo da proizvedemo koliko traži tržište. Velike fabrike u Evropi smanjile su kapacitete, „pukle” su dve kompanije i stvorio se prostor da mi možemo izvanredno da radimo. Jesmo mi uložili velike pare, sada sve radi kao sat i to je danas dobar kapacitet iz koga 180 kamiona mesečno odvoze 3.600 tona robe. Od nekih petnaestmiliona evra koliko smo planirali da investiramo, doći ćemo na četrdesetmiliona ali smo napravili fabriku koja ima najbolji asortiman u Evropi.

Šta Valjaonica može još da znači za Srbiju?

Agilni predsednik Opštine Užice pravi industrijsku zonu i mi hoćemo da zajedno s komšijskom Valjaonicom aluminijuma da privučemo strane investitore koji bi koristili naš repromaterijal i ušli u manje proizvodne programe s nekoliko desetina radnika. Evo, mi radimo na novom proizvodu, foliji za sunčane kolektore. U tom proizvodu dodata vrednost je između sedamstoi dve hiljade evra po toni proizvoda. Kad uđemo u proizvodnju folije, jedna nemačka kompanija spremna je da dođe u Sevojno i proizvodi sunčane kolektore. Doneće opremu, a mi ćemo da joj damo halu. Nemci imaju tržište, a država neka da podsticaje za novo zapošljavanje. Mi tako dobijamo nov proizvod za domaće tržište i šansu da više koristimo sunčevu energiju. Ljudi u Srbiji moraju da budu svesni koliko će uštedeti energije ako stave kolektor na krov kuće. I tako ulazimo u „zelenu energiju”, to je definitivno budućnost.

Srbija je zapustila industriju. Šta država treba da uradi da bi oživela proizvodnje za koje postoji tržište i van Srbije?

Da neke ukine a većinu propisa pojednostavi, da izdaje dozvole za jedan dan, da prestane da poslovne ljude naziva tajkunima i da na njih ne huška građane, da stimuliše proizvodnju koja supstituiše uvoz i namenjena je izvozu. Time bismoznatnosmanjili spoljnotrgovinski deficit koji će na dužirok da bude itekakav problem. Ova zemlja moraće sve više da izvozi, a država će morati da stimuliše takvu proizvodnju.

Kako da stimuliše?

Pod broj jedan, povoljnijim kreditima.

Ali, evo još jedan naš problem. Sedam godina pišemo državi da zabrani izvoz sekundarnih sirovina jer mi možemo da ih prerađujemo. Država i dalje ćuti, otpad se švercuje i pod raznim šiframa izvozi bez kontrole. Faktički, napravljeno je crno tržište. A nama taj otpad treba i platili bismo ga po cenama koje su konkurentne sa inostranim. Ali, mi radimo legalno i preuzimamo obavezu da, na primer, sav sekundarni bakar otkupimo bez problema. Mi bismoto preradili i iskoristili u Srbiji za novu proizvodnju.

Kriza je i hoćemo li sada da sedimo i kukamo?

Problem je što je naša država siromašna. Ona je morala, ne samo zbog krize, da se malo više zaduži u inostranstvu i tim kapitalom pomogne male i srednje kompanije. Veliki će se snaći, ali mali i srednji ne mogu i zato im treba državna pomoć.

Evo još jednog primera šta država radi. Prodala je dve fabrike kablova, a treća fabrika, ona u Jagodini, suštinski je u državnom vlasništvu. I idemo na tender za snabdevanje, recimo, Elektroprivrede. Onda Jagodina ponudi najnižu cenu, ispod cene repromaterijala, samo da bi isplatila plate tog meseca za tri hiljade radnika. I mi bismosad trebalida tužimo državu koja je meni prodala jednu fabriku kablova, a pomaže drugu fabriku koja je meni konkurencija i obara mi cenu. Umesto da je država zatvorila tu fabriku ili joj promenila program ona traži pedesetmiliona evra da je proda, a te mašine ne vrede ništa. Tamo ima tri hiljade radnika, a ne treba više od 500-600 radnika. Srbiji danas ne trebaju tri fabrike kablova, nema tržišta za to.

Zašto, po Vašem mišljenju, srpskoj javnosti smetaju poslovni ljudi?

Zato što u svemuima mnogo politike, a malo ekonomije. Trebalo je imati mnogo hrabrosti pa zatvoriti fabrike kao što je ova u Jagodini i hrabro primeniti Zakon o stečaju. „Bor” je čista politika, vlast se stalno udvara tim radnicima. Ima takvih primera koliko hoćete, a iluzije nas mnogo koštaju.

-----------------------------------------------------------

UKRATKO

• Tajkuni se dele na one koji su se obogatili pljačkom i na one koji

su bogatstvo stekli nepoštenjem.

• Naša stranka nema veze sa kontroverznim biznismenima. Nemamo pojma zašto nam stalno uplaćuju neke pare.

• Nije tranzicija kriva za ovoliko siromaštvo, već za onoliko bogatstvo.

• Sit gladnom veruje. On mu prodaje hranu.

D. Minić Karlo