ČIJA PROJA TOGA I MIŠLjENjE
Postoji li suštinska razlika između G-7 i G-20? Na primer, postoji li razlika u njihovom odnosu prema globalnom kapitalističkom sistemu? Na bazi liste ekonomsko-političkih mera za izlazak iz krize, koju je nedavno sastavila grupa od devetnaest najproduktivnijih zemalja sveta plus EU, reklo bi se da krupne razlike među njima ne postoje. Čini se, zapravo, kako je prethodno elitno jezgro sastavljeno od G-7, EU i Rusije samo dodatno ojačano sa jedanaest novih članica. Što se krupnijih odluka tiče, u pitanju su, kako izgleda, nijanse koje bitnije ne narušavaju jedinstvo globalne političke elite u nastajanju. A ispada kako je upravo solidarnost na vrhu, bar prema izjavama uticajnih „glavonja” u belim rukavicama, iliti krojača sudbine sveta, presudan antibiotik za ozdravljenje ozeblog sistema. Britanski premijer Gordon Braun, jedan od „viđenijih” krivaca za izbijanje aktuelne krize, pored Alena Grinspena, bivšeg šefa američkih federalnih rezervi, veli kako globalni problemi zahtevaju globalna rešenja. Nevolja je jedino u tome što globalna rešenja za liferovanje krize, kako sada stvari stoje, ne idu bez izvesnog stepena ideološkog jednoumlja unutar globalne elite. Otud valjda začuđujuće lako usaglašavanje stavova. Krivcima za izbijanje krize, po svemu sudeći, progledano je kroz prste. Pa, zar u eri globalizacije i sveopšte ekonomske međuzavisnosti nije svako nevin dok se ne dokaže suprotno?
Bilo kako bilo, ideja američkog sociologa Rajta Milsa o eliti vlasti trenutno „živi” unutar G-20. Zabrinjava jedino izostanak tradicionalne političke subverzivnosti Indije i Kine. Ali i to se može objasniti sveopštom marketizacijom kojom ih je Zapad odavno opčarao. Kina danas razmišlja tržišno kao i SAD, što se može reći i za Indiju. Od koga proja od toga i mišljenje, piše početkom minulog veka Mark Tven u istoimenom eseju. Uostalom, zar Deng Sjaoping nije vikao „divno je biti bogat”, još tamo negde krajem sedamdesetih godina. Ipak, ne radi se samo o jednostranoj vesternizaciji. Pre bi se moglo reći da je na delu uzajamno profitiranje političko-ekonomskih elita bogatog Severa i siromašnog Juga, i to preko jeftinog rada lokalnih masa. Primera radi, većina članica nove globalne elite dostigla je zadovoljavajući stepen produktivnosti putem ofšoringa. Reč je o premeštanju, pre svega, zapadne proizvodnje u, pre svega, nezapadne zemlje zarad namicanja profita pomoću jeftinog rada, nižih poreza i isto tako niskih troškova socijalnog osiguranja.
Tako je Indija postala lider u sektoru uslužnih delatnosti upravo zahvaljujući obrazovanoj i povrh svega jeftinoj radnoj snazi. Umesto tegljenja kolica po zakrčenim kaldrmama ili šivenja pantalona u zagušljivim halama osamnaest sati dnevno,za osamdeset dolara mesečno, prosečna Indijka ili Indijac radije će potražiti zaposlenje u kol-centrima (američki kapital – indijski rad) gde će pet dana u nedelji, osam sati dnevno i za trista dolara mesečno na odličnom engleskom obaveštavati ljude u SAD o sitnicama koje život znače: sa koliko je razlike izgubio „Majami” od „Čikaga”, da li će kišiti u Velikoj jabuci ili koga će sledećeg ugostiti King Leri? To se zove „autsorsing” ili podugovaranje.
S druge strane, Kina je odavno postala oaza jeftine radne snage, magnet za privlačenje globalnog kapitala. Kineski radnik je instruiran za višesatni rad uz ekstremno nisku nadnicu, za razliku od svog američkog pandana. Dok fabrički radnik u SAD radi za 3.000–4.000 dolara mesečno, dotle njegov kineski kolega odrađuje isti posao za 150 dolara uz dvanaestočasovno radno vreme. To se zove „kineska cena rada”, a mobilni kapital joj za sada teško odoleva.
Indijski „autsorsing” i kineska cena rada predstavljaju samo neke od taktika koje ove zemlje koriste na neravnom putu produktivnosti. Slične taktike koristi većina drugih članica G-20. Da li je u tom slučaju opravdano očekivati subverzivne političke strategije koje bi na globalnom vrhu sprovodile vladajuće elite Meksika, Indonezije ili Argentine? Ili se, pak, subverzivni potencijal novih članica G-20 iscrpljuje u verovanju lokalnih masa da će upravo „pridošlice” uticati na transformaciju globalnog načina upravljanja koje je donedavno bilo u rukama G-7? Brazilski predsednik Lula de Silva je za sada napravio prvi korak u tom pravcu ukazujući na neophodnost humanizacije globalnog sistema. Šta je sa ostalima?