Srbija i lov na ratne zločince

Sjedinjene Američke Države su tokom marta ove godine izručile Austriji Josijasa Kumpfa (83), stražara u nacističkim logorima u Poljskoj, gde je učestvovao u streljanju 8.000 Jevreja 1943, a sudske vlasti u Nemačkoj su istog meseca podigle optužnicu protiv Ivana Demjanuka (88), građanina SAD, koji se tereti da je 1943,kao stražar u logoru Treblinka,bio umešan u ubistvo najmanje 29.000 ljudi. Jugoslovenska komisija za utvrđivanje ratnih zločina formirana je 1943. godine odlukom AVNOJ-a, samo nekoliko nedelja nakon što je 20. oktobra te godine formirana Komisija UN za ratne zločine sa sedištem u Londonu, ali su aktivnosti koje je ona imala gotovo zaboravljene.

Deo rada te komisije opisan je ustrogo poverljivom dokumentu nekadašnjeg Sekretarijata za inostrane poslove pod nazivom„Informacija o pravnim aspektima slučaja Kurta Valdhajma” (Str. pov. br. 925-4/86) od 14. aprila 1986. godine, u koji je naš list imao uvid posredstvom publiciste Danka Vasovića, autora knjige o nacističkoj prošlosti bivšeg generalnog sekretara UN Kurta Valdhajma.

Jugoslovenska komisija je imala delegaciju pri Komisiji UN u Londonu i delegacije u američkoj, britanskoj i francuskoj okupacionoj zoni Nemačke, zatim pri Savezničkom kontrolnom savetu za Austriju u Beču. Imala je i istražne timove u američkoj i britanskoj okupacionoj zoni u Austriji i, naposletku, svog pridodatog predstavnika u francuskoj okupacionoj zoni u Austriji, kaže Vasović.

Dok nije bila ukinuta 12. aprila 1948, Državna komisija FNRJ je tražila da Komisija UN u Londonu registruje gotovo 5.000 važnijih okupatorskih i nekoliko najvažnijih domaćih ratnih zločinaca, a na listi najtraženijih lica iz kategorije A nalazilo se i ime Kurta Valdhajma. Naša komisija se pritom, kao i u drugim slučajevima, pozvala na Moskovsku deklaraciju od 31. oktobra 1943,kojom su predstavnici antihitlerovske koalicije zahtevali da „pripadnici oružanih snaga Nemačke i njene vladajuće stranke, odgovorni za svireposti, pokolje, streljanja i ubijanja talaca na okupiranim teritorijama budu ’vraćeni u mesta svojih zločina i osuđeni na licu mesta od naroda kojeg su zlostavljali’.”

Kolega Vasović naglašava da je taj stav „potvrđen i na moskovskom sastanku ministara inostranih poslova od 23. aprila 1947,kao i Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 95 (I) od 13. februara 1946”, kako je to konstatovano i u strogo poverljivom dokumentu SSIP-a.

U ovom aktu je navedeno da su Državna komisija FNRJ i njeni područni organi (zemaljske, pokrajinske i ostale komisije) „prikupilipreko 900.000 prijava o ratnim zločinima i zločincima”. Sve su prijave proverene ispitivanjem dostupne dokumentacije i saslušanjem gotovo 550.000 svedoka, tako da je Komisija donela oko 120.000 odluka kojima je utvrđeno „oko 65.000 ratnih zločinaca, izdajnika i narodnih neprijatelja”, navodi kolega Vasović.

Potom je jugoslovenska komisija „zatražila registraciju blizu 5.000 važnijih okupatorskih ratnih zločinaca (kao i nekoliko najvažnijih domaćih)”, ali je Komisija u Londonu prihvatila „samo 2.700 imena i upisala ih u svoje zvanične liste”. Pozivajući se na strogo poverljivi dokument SSIP-a,Danko Vasović navodi da su to bili zločinci „za koje su postojali valjani dokazi”.

Potom je FNRJ tražila izručenje 520 ratnih zločinaca (stranaca), a od odobrenih 189 Jugoslaviji je izručeno 150 lica. Iz SSSR-a, zapadnoevropskih zemalja i dela Austrije koji je bio pod sovjetskom okupacijom izručeno je još 37 ratnih zločinaca. U Jugoslaviji je ukupno bilo osuđeno više od 2.000 ratnih zločinaca, od kojih su se mnogi našli među nemačkim ratnim zarobljenicima. Osuđeno je 835 Nemaca i 130 Austrijanaca, naglašava Vasović.

Danas se postavlja pitanje da li su i dalje aktuelne neke od činjenica i saznanja do kojih je došla Državna komisija FNRJ, da li pravosuđe Srbije treba da im posveti odgovarajuću pažnju i da se aktivnije uključi u poteru za ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata? Pogotovo zbog toga što verovatno niko ne može da kaže sa sigurnošću da li je i danas živ neko od onih kojisu se kao ratni zločinci našli na listi iz 1948. godine.

Slobodan Kljakić