Crne rupe Maje Lin

Od našeg dopisnika izVašingtona

AMERIČKA PRIČA
Kao da se sve naopako od uobičajenog dešava kada Maja Lin postavlja svoje radove po američkoj prestonici. A oni nekako uspevaju da sačuvaju unutrašnju harmoniju. Upravo je u toku izložba njenih instalacija u klasičnom i elegantnom Korkoranu, a za tu priliku izabrala je da nadomak Bele kuće unese u enterijer pravo brdo.

Kako da unesem brdo u muzejsku prostoriju, pitala se Maja Lin pred novinarima, da bi im odmah odgovorila kako je za tu zamisao bilo potrebno pedeset hiljada drvenih daščica. Građu su do Korkorana morala da prevezu dva kamiona. Vrh ovog drvenog stepenastog talasa visok je oko tri metra a spušta se asimetrično ka zidovima hale da bi se u podnožju samo nekoliko centimetara izdizao nad tepihom. Moglo bi se reći i da je to neki ogromni kuk žene, oblina izvajana savršenim uklapanjem daščica… Ta velika žena zadnjim delom svoga tela naslanja se na zid galerije. Sa tri strane može se uskom stazicom obići ovaj drveni talas, koji se preliva po sali. Iako prostrana, brdo ju je učinilo tesnom. Obilazeći ga osetićete se sapeto, kao da morate da manevrišete ramenima da biste se nekako provukli. Nekome tu nije mesto, skulptura je kao džin u kutiji, a kad u nju još uđe čovek, ili grupa ljudi…, oseća se da je neko pogrešio adresu.

Vašington danas shvata da je cela ova „dislokacija“ originalni izraz poznate umetnice. Nije tako bilo kada je Maja Lin, dvadesetjednogodišnja studentkinja Jejla, osvojila prvu nagradu na anonimnom konkursu za izgradnju memorijalnog spomenika vijetnamskim veteranima (1981).

 I sam po sebi, njen projekat je bio, kako su mnogi vijetnamski veterani mislili, naopak. Umesto u visinu, spomenik se spuštao u zemlju, umesto da „svetla tradicija“ zablista mermernom belinom, Maja Lin izabrala je crni granit koji je donet iz Indije. Umesto figure, izabrala je apstrakciju. Umesto oblika, u ploče su urezana imena 58.175 poginulih vojnika. Mlada žena azijskog porekla (roditelji su joj izbegli iz Kine 1948) pogrešna je osoba za memorijal jednom od najtragičnijih ratova u istoriji Amerike. Veterani su pobednički projekat Maje Lin nazvali „crnom provalijom sramote i jada“. Samo su je umetnici hvalili.

„Jednostavno sam impulsivno htela da zasečem zemlju, nikada na memorijal nisam gledala kao na zid, već kao na ivicu zemlje. Smrt je jedan veliki ožiljak koji nikada sasvim ne zaraste”, napisala je kasnije Maja Lin. Danas priznaje da joj nije bilo prijatno dok je u Vašingtonu od prve lopate iskopane zemlje do postavljanja poslednje granitne ploče nadgledala izgradnju svog kontroverznog projekta. Mesecima su se u Senatu dizali glasovi: Najžešće kritike mladoj Maji Lin upućivao je veteran Vijetnamskog rata senator Džon Mekejn: „Zar ćemo našim junacima koji su pali za Ameriku odavati počasti preko crne rupe?”

Ali zid koji vodi u ožiljak zemlje između Linkolnovog monumentalnog memorijala i visokog obeliska, na mestu gde su se koncentrisali svi simboli američke istorije, postao je u međuvremenu najpopularniji spomenik na vašingtonskom molu. Godišnje ga poseti četiri miliona ljudi, Lin je jednostavnim urezom na kome su po hronološkom redu ispisana imena svih (Amerikanaca) poginulih u Vijetnamskom ratu otvorila novo sveto mesto u Vašingtonu, a američka prestonica lansirala je u orbitu mladu kosooku studentkinju.

Lin je danas najviše ponosna na svoj umetnički rad u prirodnim prostorima. Ne želi da svojim oblicima naruši okolinu, preseče park ili da interveniše bilo kakvim nasilnim putem…

„Mislim da je moja umetnost duboko antimonumentalna”, rekla je za „Politiku” Maja Lin pred otvaranje instalacija u Korkoranu. „Ma kako velike moje instalacije bile, one su deo nekog enterijera, pozivaju te da u njih uđeš, a ne da se podrediš njihovoj monumentalnosti.“

U Korkoranu se ovih dana još razmišlja kako da se posetiocima omogući penjanje uz brdo Maje Lin. Želja je umetnice da svi zadovolje svoju radoznalost i da se popnu na vrh, da dohvate plafon… Nedaleko od Korkorana kolone ljudi polako ulaze u ožiljak zemlje, čitajući pažljivo hiljade imena i prezimena… Neki pred imenom svoga bližnjeg ostavljaju cveće.

„Osećam da je moje postojanje uvek na granicama. Negde između nauke i umetnosti, umetnosti i arhitekture, javnog i privatnog, istoka i zapada… Stalno nastojim da postignem ravnotežu između tih suprotstavljenih sila, tražeći mesta gde se susreću suprotnosti“, kaže o sebi Maja Lin.

Kritika joj danas odaje priznanje što nastavlja da istražuje snagu prirodnog predela kako bi iz njega izvukla značenje i povezala nas sa tlom. Jedan od njenih najnovijih projekata ostvaren je na suprotnoj Zapadnoj obali, u okviru Kalifornijske akademije za nauku. Tu je posvećeno zatalasala travnatu zemlju i svoju prirodnu skulpturu pod vedrim nebom nazvala Talasno polje. Kada naiđu, prolaznici nisu ni svesni da im je pred očima umetnički eksponat. Vešta ruka, i originalna vizija Maje Lin, baš je to i htela.

Zorana Šuvaković