Ispunjen Đerijev san

Đeri, Milica i Altona žive u Krnjači. Oni su Romi, tinejdžeri. Đeri je oduvek želeo da se fotografiše ispred zgrade Rektorata na Studentskom trgu. Altoni je životni san da kroči u hotel „Hajat”, a Milica bi dala sve na svetu da „pozira” ispred objektiva u „Delta sitiju”.

Ovim mladim ljudima i još nekolicini njihovih vršnjaka koji su imali slične želje, snovi su se ostvarili zahvaljujući projektu koji su realizovali beogradski umetnik Vladan Jeremić i nemačka umetnica Rena Redle. Mladi stanovnici beogradskog naselja Krnjača poželeli su da odu u neki deo Beograda, gde, kako su objasnili, inače ne zalaze. Ne samo zbog svojih godina, nego zato što su Romi.

Na osnovu realnih snimaka na željenim mestima, među kojima su bili i Kalemegdan, luksuzni automobili, splavovi, nastalo je nekoliko fotomontaža  u čijoj su realizaciji učestvovali i sami Romi tinejdžeri, od koji su  neki prvi put radili na računaru.

„Dali smo im mogućnost da se bave samim sobom. Bilo nam je važno da saznamo šta ima da kaže osoba koja živi u takvom naselju. Po našem sudu, kroz umetnički aktivizam treba podizati svest građana u vezi sa etničkim i rasnim predrasudama”, kaže Vladan Jeremić, koji ovih dana u Srpskom kulturnom centru u Parizu zajedno sa Renom Redle predstavlja između ostalih projekat „Putovanje u svet snova”, kao i dokumentarni video „Belvil” o nedavnom rušenju romskih kuća kod univerzitetskog naselja.

Stanovnici kartonskih naselja kažu da od prikupljanja sirovina mesečno zarade i do 800 evra. Ali, kako takođe tvrde, ne ostaje sve njima. Deo novca odliva se u neke druge džepove. Ali, „o tome ne sme da se govori”.

Da li se percepcija Roma u očima većinskog stanovništva Srbije zaustavlja na sakupljačima sirovina i peračima vetrobrana automobila? Da li poznavanje romske muzike počinje i  završava na „Crnim panterima?” Koliko građana Srbije zna da u Novim Karlovcima postoji romski teatar „Suno e Rromengo“ (Romski san)? Koliko stvarno poznajemo kulturu romske manjine, odnosno ono što je u njoj autentično?

„Kulturu romske manjine i ne možemo ’poznavati’, pošto ona – ne postoji! Ne postoje ’Romi’ kao neka celina koja može imati svoju ’kulturu’, kao što ne postoje ni ’Srbi’ i ’njihova kultura’ koja bi bila karakteristična za sve osobe koje sebe smatraju Srpkinjama/Srbima”, kaže dr Miloš Milenković, docent na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, naglašavajući da je ideja kulturne autentičnosti najopasnija ideja koja se ikada pojavila na javnoj sceni.

(/slika2)„Ideja po kojoj nacije postoje u smislu u kojem postoje prirodne vrste, pa su na primer Srbi – Hrastovi, a Hrvati – Breze, sa sve pripadajućom ’kulturom’, dovela nas je do masovnog krvoprolića, kršenja međunarodnog prava, razaranja okruženja i samoponiženja na granici potpunog gubljenja nacionalnog dostojanstva. ’Autentičnost’, pojam nekad plasiran od strane nacionalnih radnika i etnoprofitera u komercijalne svrhe, u romskom slučaju može da ima pozitivni ishod, zato što Rome približava ostatku društva, ali u drugom koraku, ona ih samo homogenizuje, esencijalizuje, čini zamišljenom celinom koju je – lako mrzeti! Savetujem romskoj intelektualnoj eliti da dobro pripazi i razvije strategije samoodbrane od esencijalizacije. U odbrani pred pošasti ’autentičnosti’ treba i mi da im pomognemo. Tamo gde su granice jasne i gde nema dileme ’ko je ko’, preostaje nekom sledećem patrioti –ocu nacije da nas popiše i strelja. Ne vidim kako bi Romi, ako budemo nastavili da ih zamišljamo kao celinu, izbegli takvu sudbinu. Da pojednostavim – ideja kulturne autentičnosti, iako može imati pozitivne efekte familijarizacije sa nekadašnjim dalekim Drugim, u slučaju Roma je pogubna, zato što ih zauvek ostavlja u kontejneru tradicionalizma”, kaže Milenković.

Po rečima Rajka Đurića, bivša Jugoslavija je nekada bila uzor kad je reč o Romima. U Titovo vreme bilo je više od 20 škola u kojima se učio romski jezik, a ogroman broj pripadnika ove nacionalne manjine je završavao fakultet.

„U Srbiji danas postoje nacionalne manjine prvog, drugog i trećeg reda. Mađari imaju sve, a u ovom času Albanci u Medveđi, Preševu i Bujanovcu imaju 60 puta više u stavci budžeta nego 800.000 Roma u Srbiji”, kaže Rajko Đurić i podseća da su Srbija i Crna Gora ratifikovale evropsku povelju o nacionalnim manjinama, ali za razliku od  Francuske, Češke, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske pa i Italije u vreme Berluskonija, koje su nakon istog čina odmah otvorile katedre za romski jezik, kod nas nije došlo do realizacije.

U Vojvodini u 36 škola nastavu izvode Romi, dok u Rumuniji radi 3.000 romskih učitelja. U Makedoniji, u kojoj po rečima Rajka Đurića ima 33 predstavnika Roma u ministarstvima, priprema se i osnivanje katedre za romski jezik. Po Đuriću, perspektiva Roma u Srbiji leži pre svega u osnivanju pripremnih razreda kako bi deca dobro savladala srpski jezik.

Osnivač i reditelj romskog teatra „Suno e Rromengo” Zoran Jovanović kaže da mu je trebalo punih deset godina da dokaže važnost postojanja ovakve institucije.

„Pored uobičajene borbe za opstanak, susreo sam se sa obiljem predrasuda o nekorektnom načinu potrošnje dobijenih sredstava i iscrpljujućim zahtevima za podrobnim izveštajima do apsurda. Sve to, pored visoko ocenjenih predstava od strane kritičara, maksimalno ostvarenih programa, naslovnih strana u svetskim listovima, reportaža na Bi-Bi-Siju, gomile nagrada i gostovanja u Parizu, Rumuniji, Makedoniji, Beogradu, u Novom Sadu”, kaže Zoran Jovanović, čija će predstava „Romokaust” biti izvedena u CZKD ovog meseca.

 „Ono što me kao stvaraoca najviše boli kada je reč o naciji kojoj pripadam jeste nerazumevanje, netolerancija i nerealna slika o čitavoj naciji kao o narodu niže rase. Slike sa ulice i ispod mosta koje podstiču netrpeljivost većine. Takođe i neiskrena želja mnogih da se romski narod zaista postavi u ravnopravni položaj”, kaže Jovanović.

Kako je moguće promeniti važeće kulturne obrasce i koji su potencijalni putevi integracije Roma u društvo u Srbiji?

Miloš Milenković naglašava da se Romi često homogenizuju „sa vrha” pa se u interesu profesionalnih Roma i nekih profesionalnih romologa pretvaraju u zamišljenu zajednicu, poput modernih nacija iz osamnaestog i devetnaestog veka.

„Ono što se, nasuprot tome, može učiniti u pripremi za proces integracije, koji je dugotrajan i obično zahteva dve do tri generacije, jeste da se Romi posmatraju kao Beograđani, Nišlije, Novosađanke ili Kragujevčanke. Da se tim osobama omogući da ne budu redukovane na etničke stereotipe (oni koji ne znaju da su Romi tzv. belci kao i srpska većina, često će ih smatrati i pripadnicama i pripadnicima druge ’rase’). Dakle, lokalni i regionalni rad, sa živim i stvarnim osobama, koje su tu da ostanu. Ova strategija podrazumeva i da se manjina odrekne nečega – a to je lutanje, odnosno čergarski način života. Smatram da bi to bila poštena razmena u međusobnom prilagođavanju građana koji konzumiraju često međusobno radikalno suprotstavljene kulture”, kaže Miloš Milenković.

-----------------------------------------------------------

Prva ljubav Gintera Grasa

U Nemačkoj sam se družio sa Ginterom Grasom i bio član fondacije „Za dobrobit Roma” koju je Gras osnovao i koji je mnogo doprineo da se ublaže i uklone predrasude prema ovom narodu. Jednog dana, dok smo zajedno ručali, njegova druga žena Juta, rekla mi je: „Znate li zašto je Gras toliko zaljubljen u Rome? Zato što je njegova prva ljubav bila Romkinja.”

To je Angrusti. Lik iz Grasovog romana „Pseće godine”, kaže Rajko Đurić.