Mladimir u zemlji staraca

Filmski junaci Puriše Đorđevića podsećaju na kubističke crteže: svi oni imaju u isti mah nekoliko lica, nekoliko figura i nekoliko života u sebi. Ne možemo ih posmatrati samo iz jedne perspektive, jer oni istovremeno borave u prošlosti i budućnosti, u ratu i miru, u svetu mrtvih i među živima, u ružnoj stvarnosti i u nedosanjanom snu o stvarnosti koja bi imala lepše lice. Tako kubistički protegnuti kroz različita vremena i simultane tačke u prostoru, Purišini likovi, a posebno oni iz njegove čuvene tetralogije o ratu i revoluciji („Devojka“, „San“, „Jutro“ i „Podne“) u tumačenju nekih od naših najboljih glumaca (Milene Dravić, Ljubiše Samardžića, Mije Aleksića, Radeta Markovića, Ljube Tadića, Nede Arnerić, Bekima Fehmijua, Nede Spasojević, Faruka Begolija...) postaju metafore za sebe; metafore jednog originalnog autorskog univerzuma koji nam otkriva nešto bitno i o svetu u kojem živimo.

Šta nam danas govore svi ti Purišini zaljubljeni ratnici i raspričani mrtvaci, prizori krvave srpske istorije zgusnuti i oneobičeni logikom sna? Govore, rekao bih ubedljivije od bilo kakve ideologije, da je iluzija ona najrealnija (a možda čak i najuzvišenija) konstanta u kratkotrajnom čovekovom bitisanju; da su, šekspirovski rečeno, snovi i utvare ona građa od koje smo zbilja satkani – i da je san na javi ili java u snu prava pozornica čitave ljudske povesti.

Opus Puriše Đorđevića još davno je u filmskoj kritici i estetici svrstan u poglavlje novog jugoslovenskog filma, i tu je Đorđević, zajedno sa Boštjanom Hladnikom, Aleksandrom Petrovićem, Vatroslavom Mimicom, Dušanom Makavejevim ili Kokanom Rakonjcem, pre svega inovator na polju filmskog jezika – jezika koji će konvencionalnu, retoričku upotrebu metafore zameniti „globalnom“ ili „otvorenom“ metaforom. Takođe, u kontekstu svetske kinematografije, Purišino delo prepoznato je već kao ogranak „anarhističke“ struje u modernoj estetici, koja od Aleksandra Dovženka do Alena Renea, Alena Rob-Grijea i Žan-Lika Godara drsko ukida granice između jave i sna, fantazije i faktografije, poezije i pamfleta.

Voleo bih da ovom prilikom nestvarnu stvarnost Purišinih filmova dovedem u vezu sa delom jednog pisca. Gotovo svi važni Purišini filmovi mogli bi nositi naslove „Pesma mrtvih proletera“ ili „Ne tuguj bronzana stražo“. Kada je Tito umro, najduhovitiji nekrolog, u jednoj rečenici, napisao je Branko Ćopić: Div iz bajke vratio se u bajku. Hvalospev i razorna satira ovde su tako stopljeni, da se ne mogu razdvojiti. Ako su Tito i njegovo carstvo bili jedna bajka, onda smo i svi mi, rođeni u njemu, verovatno neki patuljci iz bajke. Svojim ezopovskim jezikom Branko je pokušao da nam kaže nešto o zemlji koja je izgubila smisao za realnost – ali kada smo shvatili poruku bilo je već prekasno. I Purišini filmovi s kraja šezdesetih sa sve više kritike i satire u sebi preispituju ono imaginarno, obećano i bajkovito, preispituju onaj san o revoluciji koji se vremenom pretvorio u mehur od sapunice. Oni uporno tragaju za odgovorom na pitanje onog mlađeg Branka (od naše kritike nazvanog „princom poezije“) – Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Odgovor koji Puriša daje krajem sedamdesetih u filmu „Pavle Pavlović“ porazan je: dok direktori i drugovi rukovodioci žive na hacijendama, radnici životare u štenarama. (Naravno, sa razvojem demokratije i tržišne ekonomije stvari su napredovale – ništa nije tako rđavo da gore ne može biti.)           

Zanimljivo je ovom prilikom pomenuti kako je sam Branko Ćopić u jednoj anketi u listu „Borba“ 1967. branio Purišino „Jutro“ od pravovernih drugova. U početku tog teksta on govori o svome slučaju – usudu pisca koga su, da bi ga ’spasli za naciju’, iz oblasti satire „stražarno sproveli u cvetni pionirski kutić dečje literature“ zapovedivši mu da se drži kuca, maca, kurira i heroja i da se ne meša u komplikovanu problematiku društva. Na kraju, u odbranu „Jutra“, Branko kaže: „Mnoge čistunce vređa lik partizanskog poručnika (Smokija) koji samo misli na ’onu stvar’. I ja sam se zbog toga durio na Purišu sumnjajući da on to cilja na mene. Ipak, živjeće ovaj narod uprkos ponekim svecima koji ne vole onu stvar.“  

Rođen na Đurđevdan 1924, Puriša Đorđević ovih dana puni osamdeset pet godina. Kao najstariji aktivni filmski autor, on je i svojevrsni fenomen u zemlji Srbiji u kojoj se rano umire i brzo stari. Tu je Purišin eliksir mladosti sigurno nepoznanica. Slutim, ipak, da on potiče iz njegovog pravog imena (Mladomir), kao i iz davnog lika ratnika i ljubavnika, fudbalera čačanskog „Borca“, iz godine 1941. u kojoj je kao gimnazijalac stigao da doživi sve značajno što se u životu može doživeti, što će kasnije postati građa njegovih filmova. I što će on, sa strašću sudionika i darom vrsnog pripovedača, opisati u knjizi „Pisma iz male varoši“.