Principi trošenja

Efekti smanjenja rashoda budžeta dovešće do usporenijeg rasta javnog duga države. Taj dug danas iznosi 8,9 milijardi evra, a povećaće se za 742 miliona po osnovu novog planiranog budžetskog deficita pa će iznositi 9,6 milijardi evra. Da li je taj iznos prevelik? O tome treba suditi na osnovu tereta ovogodišnjeg duga. U 2009. za tu namenu iz budžeta treba isplatiti 1,8 milijardi evra za kamate i otplatu glavnice. Za plate zaposlenih treba isplatiti 1,9 milijardi evra. Za penzije 2,2 milijarde evra. A ukupni prihodi budžeta iznose 6,8 milijardi evra. Ali ova velika stavka će i dalje rasti.

Budžetom se planira novo zaduživanje u visini od tri milijarde evra. Država treba dodatno da se zaduži kako bi isplatila tekuća dospela dugovanja koja su značajan izvor nelikvidnosti u privredi. Do toga je došlo jer nije bilo revizije budžeta. Evidentno je da će za isplatu glavnice i kamata biti potrebno oko 2,5 milijarde evra. To je više od 36 odsto tekućih prihoda budžeta. Jasno je da je društveni bruto proizvod nedovoljan za postojeću i buduću budžetsku potrošnju. BDP bi morao biti veći najmanje za četvrtinu da bi obezbedio pokriće svih postojećih budžetskih rashoda. Jedina formula za izlazak iz besperspektivne situacije bila bi u porasty BDP-a u periodu od šest godina po stopi od pet odsto, uz neznatno povećanje budžeta u istom razdoblju. Taj cilj deluje nestvarno.

Ekonomiji preti još veća opasnost sa druge strane. Ove godine treba obezbediti raspoloživost deviza u visini od oko devet milijardi evra, a devizne rezerve su trenutno nešto iznad osam milijardi. Ovaj odnos jasno odslikava stanje u kome se nalazimo.

Dosadašnji veliki priliv kapitala nije usmeravan na razvojne delatnosti nego u infrastrukturu i široku potrošnju. Banke su finansirale uvoznu potrošnju do tih razmera da je ona postala generator postojećih dugova. Intenzivna izgradnja savremenih trgovinskih centara i administrativno-poslovnih objekata dodatno je povećala našu zaduženost u inostranstvu. Građani su stekli privilegiju da ne koriste ranije trgovinske objekte već novije i modernije. Da smo bar tim dugovima napravili modernu mrežu autoputeva! Državna i monetarna vlast zanemarile su bazične principe svrsishodnog trošenja. A Seneka je rekao: „Ne kupuj ono što ti je potrebno nego ono što ti je nužno”. Došli smo do ivice racionalnosti. Banke su samo u 2008. godini ostvarile dobit od 32 milijarde dinara ili 336 miliona evra. S druge strane, NBS je trpela gubitke u ranijim godinama u korist dobitaka banaka jer je visokim kamatama preuzimala njihov neuposlen, a to znači i nepotrebno uvezen kapital. Operacija uvoza enormnog kapitala posle 2000. godine nije dovela do postupnog povećanja supstitucije uvoza domaćom proizvodnjom i do potrebnog porasta izvoza u pravcu što većeg pokrića trgovinskog deficita.

Finansijska kriza samo je pokazala cenu dugoročno vođene nesmotrene ekonomske i monetarne politike. Ona nije bila uzrok postojećih teškoća. MMF je imao u vidu tu opasnost. On je predložio Evropskoj uniji da dozvoli da evro prevremeno bude naša nova nacionalna valuta. U tom slučaju ne bi dolazilo do pada kursa i do hiperinflacije. Međutim, EU odbija taj put. Danas je gotovo nemoguća misija da se zaustavi poguban proces koji vodi rastu broja siromašnih. Bogati će postajati sve bogatiji. Srednja klasa je već dovedena do ivice siromaštva.

Srećko Ugrin

doktor ekonomskih nauka, specijalista za bankarstvo