TURISTI I DRUGI AVANTURISTI

Pre godinu dana, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, vlasti su u socrealističkom maniru autobusima u Beograd dovozile rentademonstrante koji su u ritmu Cece Nacionale žučno klicali protiv krađe nacionalne kolevke.

Ovog aprila, autobusi su ponovo bili aktuelni. Prevozili su srpske turiste na novu turističku destinaciju zvanu Kosovo! Ne Borisa Tadića, on je u Velike Dečane išao helikopterom, već prave turiste koji su putovali u policijskoj pratnji.

Vest o turistima-avanturistima, jer takav tretman valjda treba da imaju kod turoperatera, podsetila me je na grupu Britanaca koji su nedavno obilazili zapaljivi Irak.

Podsetila me je, još upečatljivije, na realnosti u vremenu kada je kosovski problem prebačen Međunarodnom sudu pravde (MSP) u Hagu.

Ako je Kosovo Srbija, što je mantra koju uz čegrtaljke iluzionizma vrte ovdašnje patriote a ponavljaju oni koji se plaše da kažu da je car go, zašto je onda udarna vest s prve strane da su srpski turisti obilazili srpsku zemlju?

Zar je vest kada Kragujevčani odu na Palić ili deca vršačke gimnazije posete Kopaonik? Naravno da nije. Ali jeste odlazak u „Južnu srpsku pokrajinu”, što mi neodoljivo zvuči kao oficijelni naziv druge zemlje.

Suočeni smo, doduše podsvesno, s vešću koja priznaje realnost da Srbija više nema Kosovo. Priznaje, ali ne prihvata. Niti će tu činjenicu prihvatiti, ponavljaju i proevropski političari od kojih se ne bi očekivao takav tamjanom zaslađen romantičarski zanos prema prošlosti.

Ni ova vlast, stičem utisak, nema strategiju šta da se radi kada je reč o Kosovu. Strahuje od povratka one političke opcije kojoj je pevala Ceca, ali ne želi da preuzme odgovornost za neki novi racionalni pristup.

Država je osuđena da luta. Pod izgovorom da svaki kontakt vodi priznavanju Kosova, odbijaju se direktni tehnički pregovori s Prištinom.

Iako ne želi da to tako bude, Beograd faktički diže ruke od Kosova i pokazuje da je nesposoban da upravlja manjinama. Ignorišući direktan dijalog s predstavnicima kosovskih institucija, na koji se još 2003. obavezala pred Savetom bezbednosti, Srbija se odriče i dela imovine na Kosovu koja joj pripada.

U međuvremenu se, diplomatski uspešno, Beograd izborio da postupak za ocenu zakonitosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova bude poslat Međunarodnom sudu.

Sada Beograd, diplomatski traljavo, istrčava pred rudu. Iako uveren da je „sasvim hipotetično” da se sud izjasni drukčije od onoga što je stav Srbije, Beograd je požurio da saopšti da, kakve god okolnosti bile, Srbija nikada i „ni po koju cenu” neće priznati samoproglašenu nezavisnost u Prištini.

Izgleda da se ponašamo po onoj: postoje samo dva mišljenja – moje i pogrešno. Ako sam dobro razumeo, ukoliko Hag presudi protivno našim očekivanjima, mi takvu presudu nećemo prihvatiti, ne barem u praksi.

Zašto smo onda po svetu toliko agitovali da se zakaže haško ročište? Da bismo sebe, moguće je, doveli u nedelikatnu poziciju da mišljenje suda odbacimo ako nam ne bude odgovaralo? Međunarodno pravo jeste na strani Srbije, ali koliko će to uopšte uticati na stanje na terenu?

U početku sam mislio da je cilj angažmana oko suda u Hagu dvostruko motivisana kupovina vremena. Prvo, da se uspori ili zakoči (ireverzibilan – prim. autora) proces priznavanja Kosova. Drugo, da se Kosovo, kao tema bez koje nije moglo da se živi u Koštuničino vreme, prebaci najuvaženijoj svetskoj instituciji međunarodnog prava kako bismo se tokom dve-tri godine do konačne haške odluke posvetili nekim drugim problemima, kojih je sijaset.

Ispada da, posebno što se drugog motiva tiče, nije tako. Dok su Srbi na Kosovu podeljeni, Kosovo je i dalje visoko plasirano na agendi vlasti. Da sve bude neobičnije, manje zahvaljujući koalicionom partneru od koga bi se to očekivalo – socijalista, a više zbog insistiranja demokrata.

Krešendo takvog angažmana je najava da Beograd neće prihvatiti mišljenje tribunala u Hagu ukoliko bude išlo u korist srpske štete.

Čemu ta brzina sumnje koja neodoljivo podseća na način na koji je dočekano imenovanje Martija Ahtisarija za kosovskog emisara UN? Čemu apriorno izjašnjavanje?

Dok šefovi diplomatija država koje odbijaju da priznaju Kosovo izražavaju uverenje da će sudije MSP-a poštovati međunarodno pravo, Beograd otvoreno ponavlja da želi da se u proces uključi što više zemalja – kako bi se smanjila mogućnost da države koje podržavaju Kosovo vrše pritisak na sud.

Pritisci? Naravno da znamo šta je visoka politika, ali ne mislim da je uvažene sudije uputno podsećati na zakulisne radnje. Šta oni mogu da misle kada pročitaju da Srbiju i ne zanima njihova odluka – ako joj ne bude po volji – i da Beograd strahuje da će biti potkupljeni?

Da li je ovo nastavak sage o teorijama zavere onih koji su govorili o proglašenju „NATO države”? Ova vlast, ako želi da se odmakne od prethodne, a trebalo bi, mora da se priseti da su teoretičari zavere doživeli poraz na diplomatskom planu jer je u Savetu bezbednosti izbegnuto glasanje o Kosovu pa je izostao „istorijski ruski veto” u koji su toliko verovali. Beograd tada nije uspeo da razbije „opasne zablude” u delu međunarodne zajednice.

Ako Srbija kaže da ne bi prihvatila savetodavno mišljenje MSP-a da je kosovska nezavisnost legalna, onda time unapred abolira drugu stranu. Zemlje koje podržavaju nezavisnost neće – u slučaju da MSP tu nezavisnost oceni kao nelegalnu – imati ikakvu političku ili moralnu obavezu.

Za sada, i u Beogradu i u Prištini su optimisti. Brzanjem Beograda da kaže šta će raditi ako-bude-što-biti-ne-sme, smanjuju se srpske šanse. I povećavaju kosovske.