PRAZNIK RADA ILI KAPITALA

Ko je ovih dana imao razloga da slavi Prvi maj – praznik rada? Nezaposleni koji godinama traže priliku da rade, zaposleni koji ovih dana gube radno mesto, zaposleni koji su u strahu od gubitka posla, oni koji su koliko-toliko sigurni da će opstati... ili, možda, oni koji i te kako lepo žive od tuđeg rada; oni i nekoliko generacija njihovih potomaka? A o vlasnicima finansijskog kapitala ne treba ni govoriti! Ni o njihovoj nezabeleženoj pohlepi, ni o njihovom grabežu besramnih bonusa, kako nedavno reče nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu”.

Sva je prilika da su tek protekli praznik rada trebalo da slave vlasnici kapitala, a ne vlasnici radne snage. Samo su kapitalisti zaista imali razloga za slavlje u ovom vremenu globalne krize kada opet rad gubi bitku sa kapitalom. Kapitalistička država je na strani onih u čijem je vlasništvu. Onaj, pak, ko ima sumnje u to čija je ova „naša” država, i čija je država uopšte u najvećem delu sveta, najbolje će se uveriti ako pogleda strukturu mera koje naša i sve druge države preduzimaju radi izlaska iz krize.

Sve u svemu, ma koliko to bilo apsurdno, realnije je da praznuju oni koji su ovako ili onako i doveli do ove velike krize. Bahato i u svakom pogledu neodgovorno ponašanje vlasnika kapitala, ma koliko ova tvrdnja izazivala mrštenje neoliberala, još jednom je nagrađeno, pa zar to nije prilika za praznovanje i slavlje.

Najmanje razloga za slavlje imaju oni čiji je protekli prvi maj zvanični praznik. Njima je, i ako zadrže radno mesto, izvesno da će imati manje plate i da će lošije živeti. To će biti tako, iako će nas vrli ekonomisti ubeđivati kako 300 dinara za onog koji ima platu ili penziju od 12.000 dinara – ne znači ništa. Naročito. Za njih je nešto naročito i strašno kada onaj koji ima milijarde izgubi 300 miliona.

U ovo savremeno doba nema nijednog prvog maja koji se može u tolikoj meri povezati sa gubitkom radnog mesta, kao što to možemo s ovim od pre neki dan. A izgubiti radno mesto po pravilu znači izgubiti izvor prihoda, ugroziti finansijsko stanje porodice, povećati verovatnoću manje potrošnje i uopšte sniženja kvaliteta života, gubiti pristup društvenim mrežama koje se temelje na komunikacijama u kontekstu radnog mesta, ugroziti društveni identitet koji se zasniva na datom radnom mestu, a tu je i povećana verovatnoća za najrazličitija psihosomatska oboljenja. Svi ovi činioci imaju pojačano dejstvo proporcionalno teškoćama dolaženja do novog radnog mesta i sa izvesnošću promene radne uloge, odnosno profesije. Istraživanja pokazuju da je za mnoge ljude gubitak radnog mesta u uslovima društvene krize prvi i veliki korak ka pojavi koja se u socijalnoj nauci naziva socijalna ekskluzija.

„Najviše ubija”, kaže naš sagovornik, „nesiguran posao. Počeo sam da čekam da me izbace!”. Živeli smo u političkom sistemu u kojem je država bila garant sigurnosti radnog mesta, a danas živimo u sistemu u kojem država ne garantuje ni egzistencijalni minimum, a kamoli radno mesto. Karakter sigurnosti radnog mesta potpuno se izmenio, od veoma sigurnog do gotovo apsolutno nesigurnog. Radnici (tu podrazumevamo, u ovom kontekstu, sve zaposlene i sve nezaposlene koji žele da se zaposle) nisu ovu radikalnu promenu dočekali spremno niti su danas spremni. Prilagođenost radnika na novi odnos poslodavaca prema uposlenicima prilično je niska. Radnici su prepušteni sami sebi. Kapitalisti i država to smatraju problemom radnika, a ne i svojim problemom. To najočitije i poprima oblik socijalnog apsurda iz ugla civilizacije koja se kobajagi legitimiše humanizmom, a država u uslovima društvene krize staje na stranu vlasnika kapitala i, eventualno, potrošača skupe robe.

Globalna kriza, reakcija države na tu krizu, reagovanje političkih stranaka, ćutanje civilnog društva, raznoglasje fragmentiranih sindikata, „individualizovani” i radikalizovani radnički odgovori na krizu... razotkrivaju simptome surove realnosti našeg vremena.

Simptomatično je što danas nekolicina „naših” najvećih novobogataša finansira sve „naše” glavne političke stranke, i one na vlasti i one koje bi, možda, mogle da dođu do vlasti. Pametno, blagovremeno, planski... „jer nas ništa ne sme iznenaditi!”. Državu, u koju se i danas nadaju radnici, na vreme su zakupili ili kupili oni kojima je, valjda, potrebnija.

Simptomatična je socijalistička provenijencija naših neoliberala („lepa sećanja na uvođenje socijalizma”) koja im je porodila ideju o prisilnom uvođenju kapitalizma; pa danas bivamo uteravani u kapitalizam, kao što su naše seljake svojedobno uteravali u seljačke radne zadruge... Po čemu se socijalistička privatizacija razlikuje od kapitalističke privatizacije? Bivši ondašnji vlasnici kažu – otimačina; radnici, dojučeranji i današnji formalni vlasnici, kažu – grabež i otimačina!

Simptomatično je to što je ovih dana više radnika u štrajkovima, pa i u štrajkovima glađu, nego što ih se okupilo pre neki dan u prvomajskim protestima na ulicama i trgovima. Ta činjenica svedoči o minimumu radničke solidarnosti i svejevrsnom „radničkom individualizmu”... Svedoči, takođe, i o karakteru civilnog društva i njegovih organizacija; kao da svi gledamo kako je radničko pitanje pušteno niz vodu, a mi sedimo na obali, gledamo, plačemo i čekamo da nas zahvati voda! Uostalom, zar ne bejaše i ovo: „Na obali reka vavilonskih sjeđasmo i plakasmo sećajući se Siona” (Psalmi Davidovi, 137, početni stih).

sociolog