Strah od jasnoće

Pođimo od političkog govora. Tu jasnoća nije preporučiva iz nekoliko razloga, ako je uopšte moguća. Najpre stoga što ona čini stvar plićom i običnijom no što bi to govornik hteo… Jasnoća ugrožava onu senovitu, a vrlo važnu stranu političke delatnosti po kojoj i najsitniji delatnik dobija na težini u očima građana, zavisno od njihove prosvećenosti i postojanosti karaktera. Zatim, jasno izražavanje ukida sve moguće odstupnice, a na političkom igralištu ostati bez odstupnice samo je naizgled manje neugodno no ostati bez gaća na gradskom trgu.

Jasno izražavanje, uz to, pretenduje da postane opšteprihvaćeno, što se kosi sa željama političara da im se veruje, a to u ovom slučaju znači da narod prihvati sve što oni govore doslovno onako kako to njima odgovara, ne brinući o tome šta oni tvore. Izgleda da je u politici najvitalnije ono što je u isto vreme i najnejasnije. Svejedno da li je nejasnoća stvar demokratske ili autoritarne prakse. Doduše, u ovom drugom slučaju nešto je gušća. Prava demokratija, ako je ikad postojala, morala je propasti zbog preterane jasnoće poslovanja i govora o poslovanju.

Standardan političar ako revnosno besedi s pozicija partije koja je na vlasti, ma koliko to činio zbrkano, naići će na odobravanje svojih pristalica, čak i onih politički pismenijih, jer je za njih bitno samo to da razumeju šta on zastupa. Ako je to u njihovom interesu, neće mu zameriti i kad lupeta.

                                                       *  *  *

Ljudi se žale na obaveze svake vrste, na prevelik broj obaveza, koje se katkad međusobno ukrštaju, ali vreme je takvo – šta da se radi... Obaveze su sastavni deo naše svakodnevice. One se mogu podeliti na one koje prihvatamo spolja iz raznih razloga, manje ili više neizbežnih, i na one koje namećemo sami sebi.

Ove prve opet mogu se podeliti na one koje ne želimo izbeći, jer su ugrađene u našu egzistenciju, i na one koje bismo hteli smanjiti, ili sasvim ukinuti, ali je to skopčano s teškoćama.

Ali dođe vreme, ranije ili kasnije, kad obaveze počinju da smetaju. Čovek biva sve manje u stanju da sam sebi nameće obaveze, jer nema snage da im odgovori, a paralelno s tim ni drugi od njega gotovo ništa ne očekuju. I taj regres je sve veći, tako da vremenom može postati nepodnošljiv. Pokazuje se da ma koliko bilo teško podnositi višak obaveza, mnogo je teže podnositi njihov manjak, pogotovo radikalni nedostatak. Tačnije, manjak se podnosi sve dok imamo utisak da nam ide u prilog, da nam smanjivanje ili oslobađanje od jednog broja obaveza dopušta da se jače prepustimo drugima koje smatramo važnijima. A kad osetimo da nam to oslobađanje ništa ne donosi, onda ono prelazi u svoju suprotnost, roguši se na nas jutrom i večerom. To sporo ide i uglavnom se teško evidentira, ali nije lako zatomiti osećaj da tu stvari ne stoje dobro. I onda počnemo da se otimamo o obaveze, da drugima nudimo više od onog što od nas traže ili, na kraju, ono što niko ne traži. No ni tu se ne odustaje, no se osvaja novi prostor s onu stranu realnog, u području uobraženja. Naseljavamo svoju svest pseudoobavezama, sami sebe planski zadužujemo i sami pred sobom se razdužujemo. Spolja gledano, mi sve manje i sve tanje postojimo, a iznutra se dokazi našeg postojanja umnožavaju. U tom se smislu broj živih mrtvaca u jednom velikom gradu, pa i u društvu u celini, vrtoglavo uvećava, a da to nikom nije jasno, ponajmanje njima samima.

Valja reći da se u okviru te nestalne skupine ne umire od iste boljke. Ima ih koji su živi za sebe, a mrtvi za sve druge. (Njihov položaj je tužan.) Ali ima i takvih koji su mrtvi za one, mnogobrojne, za koje je mera postojanja isključivo prisustvo u javnim glasilima ili učešće u nekim sumnjivim radnjama – dok su za svoje ukućane, rodbinu, prijatelje, uveliko živi.

Književnik