Kod lepog izgleda

Položaj Roma je tipičan i gotovo „univerzalan”: u bilo kojoj državi da žive, po osnovnim pokazateljima, on je u osnovi isti.

Ako se prihvati relativno uobičajeno shvatanje da su podela rada i dimenzije društvene moći dva osnovna činioca vertikalnog raslojavanja, onda se u odnosu na oba ova momenta može reći da se Romi nisu značajnije uključili u procese mobilnosti ostvarene u periodu posle Drugog svetskog rata. Tako je veliki broj pripadnika ove etničke grupe ostao izvan podele rada, a pogotovo se nisu mogli upustiti u konkurenciju za više društvene položaje zbog otuđenosti od obrazovnih institucija. Ova neuključenost u društvene tokove predstavlja okolnost koja je povezana sa statusom Roma kao etničke grupe, pa su ta dva momenta uzajamno blokirala njenu promociju smeštajući je tako na dno društvene lestvice.

Najveći broj Roma u našem društvu još je izrazito siromašan i to se siromaštvo generacijski reprodukuje. Pored navedenih razloga, ovde treba imati u vidu i kulturne kočnice pri čemu mislim pre svega na običaj ranog sklapanja bračnih zajednica. Ne tako retko, u brak stupaju u uzrastu od 12 do 15 godina, i to je običaj koji „preseca” tok školovanja, čime zapravo započinje generacijsko siromaštvo. Deca tako postaju i ostaju „nosioci” tereta siromaštva koga, sasvim izvesno, ne mogu sami da se oslobode.

Siromaštva ne mogu da se oslobode ni odrasli, posebno oni iz sredina gde su im dramatično uskraćeni osnovni elementi za život, kao što su opštine na jugu Srbije, gde je koncentracija Roma najveća. U velikom broju ovih opština, opšte je poznato, nisu samo Romi siromašni, ali za Rome su presahli osnovni „resursi” za preživljavanje („obrtna sredstva”); na jugu nema sekundarnih sirovina, a nema ih jer u ovim opštinama skoro ništa ne radi. Logično je stoga da Romi migriraju ka većim urbanim centrima, a naročito ka prestonici.

U toj prestonici poslednjih godina učinjeno je toliko toga korisnog upravo za Rome: Romi su prvi put dobili status nacionalne manjine i mogućnost korišćenja principa afirmativne akcije, dakle tolerancije pri zapošljavanju ili u procesu obrazovanja (Zakon o nacionalnim manjinama), planove za njihovu bržu integraciju (Strategija za inkluziju Roma) i dr. Ne samo država nego i mnogobrojna stručna društva i udruženja iz tzv. nevladinog sektora intenzivno rade na unapređivanju položaja Roma. Iako većina Roma „došljaka” sa juga verovatno ne zna sve ovo, možda baš zbog toga nisu očekivali doček kakav im je priređen u naselju „Lepi izgled” („Beleville”) u Novom Beogradu, koji se ubrzano sprema za dobrodošlicu onima koji su imali sreću da žive lepšu mladost. Dok se te lepe manifestacije događaju, naše Rome smestićemo privremeno u neko sirotište ili svratište. Do sledećeg spektakularnog dešavanja sličnog tipa.

Sociolog