Gledajući tamo preko

U manje regulisanim iliti uređenim sredinama, manjak opšte prihvaćenih normi itd (pisanih i nepisanih) promoviše zakon jačega, bogatijeg, sa boljim vezama (odnos prema slabijima odslikava nivo razvoja svake zajednice), itd . Gledano sa strane i iz pristojne udaljenosti (mereno vremenski u godinama i prostorno u 1.000km ), ta spontana haotičnost pretvara se u iluziju ili privid slobode. Nasuprot tome, izveštačena ljubaznost, plastični osmesi, matematička tačnost i podrazumevajuća „pravila igra“ pretvaraju se vremenom u teret i izvor blage depresije za „dušice“ pristigle iz „slobodnijih“ krajeva i još potpuno nesraslih sa novim okruženjem.

Gledajući pak iz otadžbine, tamo preko na beli „svet“, idealizovana i nerealna slika blagostanja, socijalna sigurnost, moralna besprekornost i opšta sreća, izaziva u najmanju ruku osećaj sete, zavisti ili čak duboke nesreće pogotovo kod onih koju su nekada možda mogli da isprobaju svoju sreću „tamo preko“ ili je još uvek možda imaju. Pogled na svoje dvorište često deluje nekako „neispirativno“, nemotivišuće, sivo.

Naravno da je reč u oba slučaja o netačnim klišeima uslovljenih predrasudama i nepoznavanjem realnih prilika. Reč je ovde o predrasudama koji često mogu, blago rečeno, da ljude godinama drže u zabludi o svetu u kome (ne)žive.

Negde sam pročitala ili čula da sve što čovek poseduje nalazi se u njemu samom. Svet je onakav kakvim ga vidimo „unutrašnjim vidom“ a ne onakav kako se priviđa svojom spoljašnošću. Ne radi se ovde o preporuci neke vrste duhovnog autizma koji obezbeđuje sreću nezavisno od prilika u kojima se živi, već nasuprot, preporuka za pokušaj realne spoznaje svoga unutrašnjeg „ja“ i kroz tu vizuru pogled na svet koji više neće biti neprijateljska „datost“ već izazov. Beda može podjednako da iskrivi pogled na svet baš kao i bogatstvo. Kada je čovek u skladu sa samim sobom u skladu je i sa „svetom“.

Za one koji su imali strpljenja do sada evo i jedne pričice potpuno nevezane za prethodno dosadno moralisanje.

U firmi u kojoj radim, kolege se uglavnom skromno oblače. Tipično farmerke i uglavnom ne markirani delovi odeće – otprilike nivo kineskih butika kod nas. Može se videti i po nešta markirano ali radi se obično o „ekscesu“ vezanom za nekoga sa naših prostora. Ponesena tom „modnom tendencijom“, u Beogradu često osetim ispitivačke poglede vezano za „marku“ odeće koje nosim što me nenaviknutu na tu vrstu neposredne „komunikacije“ moram priznati malo iznenadi. Ovde se jednostavno štedi. Ali što je mnogo, mnogo je...

Elem, pre neki dan uđe moj šef u biro. Kao i uvek, beizražajan pogled, glupo zaleđeni osmeh - kao neka iskrivljena maska koja skriva i poslednju emociju. Da, tu je i proćelavi potiljak i izlizane farmerke i izbledala košulja takođe. Pa ipak, kao da nešto ipak izgleda drugačije... Konačno sam shvatila da je u pitanju nova „frizura“: šiške izreckane cik-cak, zulufi različite dužine, par pramena preko ušiju ali samo sa jedne strane, jednom rečju katastrofa. Naravno da nisam propustila priliku da pristojno pohvalim novi „hair-styling“ što je šef naravno shvatio kako iskreni kompliment. Još se i pohvali kako njegova žena lepo šiša (ma zlatne ruke) i kako je prava šteta bacati pare na razno-razne frizere kada je takva mogućnost kod njega već na raspolaganju. E da, kaže još, nije loše malo i prištedeti u ovoj opštoj oskudaciji i krizi...itd...

Jadan čovek, ima samo primanja od 100.000 evra godišnje.