Sve tajne žute kuće

„Istraživačko novinarstvo je snažan instrument kontrole vlasti i poštovanja ljudskih prava, jer ono pomaže javnosti da ostvari svoje pravo – da zna,” kaže Jelena Veljković, novinar, koja je zajedno sa koleginicama Radoslavkom Despotović, Jasminom Pašić i Sandrom Mandić dobila priznanje NUNS-a i ambasade SAD u Srbiji za seriju televizijskih priloga „Tajna žute kuće”.

Serija emisija o trgovini organima kosovskih Srba u Albaniji (o čemu je u svojoj knjizi pisala Karla del Ponte) koja je snimljena u produkciji Televizije B 92, a emitovana u okviru serijala „Reakcija” na toj televiziji i na B 92 info u periodu od novembra 2008. do marta 2009. godine, dobila je prvu nagradu u kategoriji televizijskih priloga iskusnih novinara,

Jelena Veljković je već tokom svojih prvih godina u novinarstvu, a to je, kaže, bilo pre gotovo 19 godina, nastojala da, uz rad u dnevnom novinarstvu, zaroni malo dublje u neke aktuelne događaje, „da zagrebe i poskida talog koji suštinu problema čini nevidljivim”, a poslednje četiri godine posvećena je isključivo tome. Nagrade su, kaže, pored reakcija javnosti i konkretnih pomaka do kojih se dođe sopstvenim radom, najveći podstrek i ohrabrenje da istraje u onome što novinari i treba da rade. Ne krije, međutim, da bi „najveća nagrada bila kada bi međunarodna i domaća istraga utvrdile šta se dogodilo sa žrtvama otmica i trgovine organima i kada bi zločinci bili kažnjeni”.

U ovim emisijama dotakli ste delikatnu temu o kojoj se retko govori?

Onog trenutka kada je bivša haška tužiteljka objavila svoja saznanja o otmicama i trgovini organima u Albaniji za vreme i posle kosovskih sukoba, znale smo da je to priča koju ćemo sigurno raditi. Bilo je samo pitanje da li ćemo i koliko brzo uspeti da stignemo u Albaniju i dobijemo pristanak svih relevantnih sagovornika za snimanje. Mislim da je jako važno to što je Karla del Ponte tu temu pokrenula u svojoj knjizi – jer, s jedne strane, važno je otkriti lanac ilegalne trgovine ljudskim organima, koji spada u najmoćniji vid transnacionalnog organizovanog kriminala, a s druge strane, ponovo je otvoreno pitanje da li je moguće da 10 godina posle rata na Kosovu, i dalje ne znamo sudbinu stotina nestalih i otetih. Osim toga, apsolutno je alarmantna činjenica da je gotovo 1.000 nealbanaca nestalo nakon raspoređivanja međunarodnih mirovnih snaga. Kako je to moguće? To je ono što pokušavamo da otkrijemo, a našim novinarskim radom pokušavamo i da izvršimo pritisak na sve odgovorne da otkriju šta se dogodilo žrtvama i da kazne zločince.

Kako biste sada sumirali sve što ste istražili? Da li je napravljen bilo kakav pomak?

Od novinara se gotovo uvek očekuje da reše neki slučaj. Mi nismo uspele da razbijemo međunarodni lanac trgovine organima, niti da na delu uhvatimo nekog visokog funkcionera uključenog u te zločine, ali smo radeći ono što je naš posao, istražujući navode o tim događajima doprinele boljem razumevanju simbioze ratnih zločina, organizovanog kriminala i visoke politike, pokazale da navodi Karle del Ponte, nažalost, nisu bez osnova i, čini mi se, izvršile pritisak na sve one koji su dužni da već jednom utvrde gde su ljudi nestajali i ko su njihovi egzekutori. Na kraju, zahvaljujući informacijama sa terena i izveštaju o uviđaju obavljenom u Burelu u februaru 2004, do kojeg smo uspele da dođemo, a za koji su do tog trenutka odgovorni u Unmiku tvrdili da uopšte ne postoji, došlo je i do pomaka u pretkrivičnom postupku koji vodi domaće Tužilaštvo za ratne zločine.

Ima li nade da najzad bude povedena istraga o zločinima u žutoj kući?

Čini mi se da je već prikupljeno toliko informacija, materijalnih tragova i dokaza, da bi izostanak istrage prosto značio da za to nema političkog interesa i da je određenim političkim centrima moći i dalje važno da se ti događaji ne istraže, kao što je to očigledno bilo do sada. Podsetiću vas da nadležne međunarodne institucije imaju informacije o ovome godinama, a ne samo da istrage nisu nikada pokrenute, već su ta saznanja, svih tih godina, vrlo uspešno skrivana od javnosti.  

Šta je Vaš sledeći izazov? 

Koleginice i ja pripremamo novi serijal koji će biti emitovan tokom juna i u kome ćemo se baviti načinom na koji Vlada Srbije kreira i troši javni budžet. Zbog čega građani nemaju uvid u to kako vlada raspolaže budžetom, to jest zbog čega raspolaganje novcem iz budžeta nije javno i gde nestaje novac poreskih obveznika? Pokušaćemo da istražimo kako žive građani Srbije u najbogatijim, a kako oni u njenim najsiromašnijim opštinama. Istraživaćemo slučajeve policijskog nasilja, odnosno situacije u kojima su građani umesto zaštite, dobili pendrek, kao i da li su nasilni pripadnici policije zbog toga odgovarali.