Grupe sa gitarama su prošlost…

Iako je za nekog izvođača ili bend možda i najvažnija odluka za buduću muzičku karijeru da ima sposobnog i pronicljivog menadžera, dobar ugovor i diskografsku kuću voljnu da uloži novac u njihova izdanja, to im se ponekad može obiti o glavu! U to su se proteklih decenija uverili mnogi muzičari širom sveta. Neprepoznavanje kvaliteta, pogrešni saveti menadžera, loši potezi diskografa… sve to pogubno može da utiče na karijeru nekog sastava ili izvođača.

Menadžer slavnog britanskog benda „Rejdiohed” nedavno je otkrio da je predložio članovima sastava da se raziđu pre nego što su snimili album „In Rainbows”. Ovaj album, snimljen 2007. godine, osim što je doživeo hvalospeve kritike, napravio je i revoluciju u distribuciji. Međutim, dve godine ranije članovi grupe bili su umorni i nisu nikako mogli da nađu pravi zvuk, objašnjavao je ovih dana njihov menadžer Brajan Mesidž.

Zato su Mesidž i njegove kolege iz firme „Courtyard Management”, koje zastupaju i muzička imena kao što su „Fejtles”, „Supergras” i Kejt Neš, oprezno predložili bendu da se rasformira, uz objašnjenje „da moraju imati strast za ono što rade”.

Srećom, članovi britanskog benda nisu stradali jer su ignorisali savet menadžera i odlučili da završe jedan od njihovih najboljih albuma. Ali, menadžeri su im dali i jedan krajnje koristan savet, zahvaljujući kome su dospeli na naslovne strane svih svetskih novina. Predložili su im da album objave isključivo digitalnim putem i da fanovi za novi kompakt disk plate koliko žele i mogu. Time su, praktično, napravili revoluciju u distribuciji muzičkih izdanja putem Interneta.

Primer benda „Rejdiohed” nije jedini. Grešaka i gafova u muzičkoj industriji bilo je oduvek.

Daleke 1989. godine, kada je her-metal bio u zenitu, u kući „MCA Records” odlučili su da se okoriste od novog muzičkog trenda. Uložili su milion dolara u losanđeleski bend „Pretty Boy Floyd” koji je odsvirao samo osam koncerata. Međutim, debi album grupe „Leather Boyz With Electric Toyz” završio je tek na 130. mestu Bilbordove liste. Bend je potrošio još koji dolar, a od uspeha ni traga, te je 1991. godine „MCA Records” raskinuo ugovor sa njima. U međuvremenu, izmakla im je šansa da potpišu ugovor sa sastavom „Nirvana”.

Na početku novog milenijuma Klajv Dejvis proglašen je prestarim za vođenje kompanije „Arista”, i praktično je isteran iz kuće koju je osnovao 25 godina ranije. Na njegovo mesto došao je Antonio Rid. Vitni Hjuston i Karlos Santana javno su protestovali zbog takve odluke, i BMG, roditeljska kompanija „Ariste”, bila je prisiljena da Dejvisu da bar neki poklon. Dar je došao u vidu čelnog mesta etikete „J Records”. I dok je „J Records” objavljivao hitove Ališe Kiz, Lutera Vandrosa i Roda Stjuarta, „Arista” je beležila milione dolara gubitka. Zato je 2004. godine BMG sklonio Rida i postavio novog direktora za ceo američki ogranak BMG – Klajva Dejvisa.

Kada su članovi grupe „Vilko” 2001. godine doneli album „Yankee Hotel Foxtrot” u izdavačku kuću „Reprise”, čelnik kompanije Dejvid Kan rekao im je da je ploča toliko loša da će uništiti karijeru grupe. Bend nije hteo ništa da menja, pa je etiketa „Reprise” raskinula ugovor sa njima i vratila im master albuma. Nekoliko meseci kasnije „Vilko” je potpisao ugovor sa etiketom „Nonesuch” koja je, kao i „Reprise”, deo kompanije „AOL Time Warner”. Dakle, ista kompanija im je dva puta platila po 300.000 dolara za snimanje albuma „Yankee Hotel Foxtrot”, koji je i najprodavaniji u njihovoj karijeri.

Pre 13 godina kompanija „Warner Bros” potpisala je ugovor sa grupom R.E.M. vredan 80 miliona dolara, kojim su se članovi benda obavezali da snime pet albuma. Bio je to najunosniji ugovor u istoriji koji, međutim, nije doneo očekivanu dobit. U kompaniji „Warner” su očekivali da će R.E.M. prodati najmanje tri miliona primeraka svojih albuma, međutim nije ostvarena čak ni petina planirane prodaje. Ni danas se ne zna koliko je tačno diskografska kuća izgubila novca.

Kuća „Columbia Records” krajem devedesetih želela je da napravi nove zvezde. Uložili su 400.000 dolara za ugovor sa talentovanom Ališom Kiz, a onda su od nje hteli da naprave novu Vitni Hjuston. Ališa nije htela na to da pristane, otišla je u „J Records” i od tada prodala 20 miliona albuma.

Nekako u isto vreme, još jedna potencijalna zvezda, reper 50 Cent, snimio je album „How to Rob” i pokušao da privuče pažnju čelnika „Columbia Records”. Nije uspeo, a kada je pre devet godina ranjen sa devet hitaca, kompanija ga je otkačila. Slatko im se osvetio, jer je potpisao ugovor sa kućom „Interscope” i postao prava mašina za pravljenje para.

Dik Rou bio je jedini čelnik izdavačke kuće (Decca Records)koji ne samo što je otkačio „Bitlse”, već je njihovom menadžeru Brajanu Epstajnu odbrusio: „Grupe sa gitarama su prošlost!” Epstajn je molio Roua da ponovo razmisli i on je pristao da ode u Liverpul i čuje bend uživo. Iako je video gomilu klinaca kako, po kiši, pokušavaju da uđu u klub „Cavern” i čuju liverpulske „Bube”, Rou se vratio kući i, umesto sa „Bitlsima”, potpisao ugovor sa „Trelemousima”. Epstajn je potom uspeo da nagovori čelnike kuće EMI da potpišu ugovor sa Lenonom, Makartnijem, Harisonom i Starom. Ostalo je istorija…