Bolje kriza u novčaniku, nego kriza u srcu

Zašto savremene žene imaju teškoće da pronađu odgovarajućeg partnera, da li je njihova karijera samo posledica očajnog ljubavnog života i postoje li sigurna uputstva za „upotrebu” muškaraca, otkriva Natalija Dević, autorka romana „Igra zavođenja”

Šta je bio motiv da napišete knjigu „Igra zavođenja”?

Već duže vreme i žene i muškarci žale se da na planu ljubavi „nešto ozbiljno nije u redu”. Žene konstatuju da je udvaranje kakvo smo volele skoro potpuno nestalo, te da muškarci odavno više nisu oni duhoviti, šarmantni vitezovi na koje se može osloniti. Muškarci opet gunđaju da su žene postale prezahtevne, takmičarski nastrojene karijeristkinje, i sve češće se pitaju gde su one nežne, pažljive i ženstvene devojke koje bi se bavile njima. Kao ubeđeni zagovornik ljubavi i pravih, nelažiranih osećanja na kojima verujem da počiva sreća u životu, želela sam da uz pomoć svojih literarnih junaka prenesem iskustva sredine u kojoj živim. A još kad je moja prijateljica, uspešna poslovna žena kojoj zavide mnogi, uzviknula: „Ma, moja karijera je samo posledica mog očajnog ljubavnog života!”, shvatila sam da je krajnji trenutak da se bacim na pisanje.

Knjiga se završava „Uputstvima za upotrebu muškaraca”. Koje biste izdvojili kao najdelotvornije i postoji li nekakvo univerzalno pravilo čijim ovladavanjem bi žene mogle pravilno da razumeju i „upotrebljavaju” muškarce?

Reč „upotreba” data je s puno ironije na raznorazna uputstva za upotrebu svih onih predmeta za kojima čeznemo i koji u našem svetu počinju da zamenjuju ljude. Tu je kao upozorenje ženama da svrha muškaraca nije ispunjavanje želja, da budu laki za održavanje, upotrebljivi za sticanje boljih pozicija žena u društvu i odvođenje pred oltar, kako bi deca bila „legitimna” a one dobile finansijskog partnera za nadoknadu mesečnih izdataka. Sa druge strane, muškarci su stavljeni pred ogledalo u kome se jasno vidi šta žene misle o njihovoj potrebi da lepši pol koriste kao ukras za iskazivanje statusa i moći, kao „sredstvo” za produženje vrste ili održavanje kuće u paketu s ugađanjem njihovim hirovima i žmurenjem na švaleraciju. Zato je univerzalno pravilo oduvek bilo i biće voleti čista srca, i paziti kakav izbor praviš, što je i poruka knjige.

U knjizi navodite i tipologiju muškaraca. Kako prepoznati lovca na miraz?

Dozvolite da citiram taj deo: „Nastupa drsko, obilato laže i ulizica je, po definiciji. Najčešće je zgodan i tajanstven, i ništa mu nije sveto. Pošto detektuje metu, nadire kao poplava. Ni vaša dugogodišnja veza, bolesni roditelji ili sitna deca s još uvek venčanim mužem za njega nisu prepreka. Navaljuje svim raspoloživim sredstvima, a naročito golim grudima, kojima se baca da vas uteši od malih, tekućih glavobolja. Neprekidno je na raspolaganju i ima rešenje za sve, osim kad se plaća račun. Tu s ponosom ističe, dok mu u očima treperi odglumljena gorka suza, da ga život nije štedeo, te da je prisiljen da guta svoj muški ponos što mu je sudbina odredila da bude pošten, ali siromašan. Žigolo na duge staze i večiti fizikalac. Dobre strane: Ako imate firmu ili farmu, pa ga vaš otac upregne. Loše strane: Ako, slučajno, ozvaničite ovu životnu grešku, pre nego što je sva imovina prepisana isključivo na vas.”

Većina žena žele da se udaju za biznismene. Vi, međutim, navodite i njihove rđave strane. Zbog čega?

Zato što svi imamo i dobre i loše strane, pa nije zgoreg znati s čim devojka da računa čim medeni mesec prođe. U slučaju biznismena, ili karijeriste kako ga nazivam u knjizi, uverila sam se u to iz „prve ruke”, te pažnju treba obratiti na pojavu težih oblika egocentrizma, zanemarivanje bliže okoline, sklonost obmanama manjih ili većih razmera, izrazito srebroljublje, te samim tim gaženje elementarnih ljudskih principa, a na kraju i beskrupuloznost.

U knjizi se na 500 stranica, dakle, prilično temeljno, bavite tematikom muško-ženskih odnosa. Poslednjih godina, sve više autorki razmatra istu problematiku. Da li to znači da je u polju ljubavi zavladala veća kriza nego u ekonomiji?

I veća i duža, rekla bih. Ali, pošto ništa nije slučajno, verujem da je ekonomska kriza i nedostatak novca za bacanje na sve ono čime smo poslednjih godina popunjavali slobodno vreme i prazne želje prava prilika da se vratimo čitanju knjiga o ljubavi, druženju s prijateljima i lepim zajedničkim trenucima sa ljudima koje volimo. Umesto žalopojki šta nam fali, daleko je zabavnije razmeniti iskustvo u formi smeha, naročito na svoj račun. A na okupljanjima i sedeljkama ljudi su se uvek najlakše i najlepše zbližavali, pa se sa želje za ljubavlju lako pređe i na dela. Bolje kriza u novčaniku, nego kriza u srcu. 

U knjizi navodite da su prevelika očekivanja najveća prepreka uspešnom ljubavnom odnosu. Zbog čega?

Prevelika očekivanja neminovno vode u razočarenje. Niko od nas nije savršen, pa nije razumno očekivati ni da to bude onaj drugi. A opet, reklame, mediji i masovna kultura nameću sliku nedostižnih, naizgled savršenih uzora zbog kojih sve više osećamo potrebu da spoljašnjost učinimo idealnom nauštrb onoga unutra. U odnosu na to zavođenje, koje nas tera da poverujemo u ultimativne zahteve uspešnosti, mladosti i spoljašnje lepote, ona starovremenska igra pogleda i lakih dodira koji za cilj imaju bliskost i ljubav dvoje ljudi deluje naivno i čedno. Sve više ubeđeni da onakvi kakvi jesu ne zaslužuju da budu srećni, usamljeni ljudi trče za nemogućim ciljevima. Zato sam se poigrala promenom perspektive trendova tog instant života pa je moja Pepeljuga udavača koja juri princa, a Uspavana lepotica spava pod dejstvom anestezije jer stavlja silikone. Tu su i neke druge princeze-starlete iz bajki koje su na sličan način napravile karijere. Zato muškarac s kojim glavna junakinja otplovljava u sumrak s punim pravom kaže: „Ako zaista tražiš ljubav, nemoj praviti pitanje oko toga gde ćeš je naći”.

Šta je onda, prema Vašem mišljenju, dobitna ljubavna formula?

Reći sebi šta želiš, a priznaj za šta si sposoban, pošto je u životu to često veoma različito. Onda se pošteno preispitaj koliko si zahtevan, a koliko spreman da istrpiš, pa raskrsti sa shvatanjima da je život neprekidna zabava koja će da počne kad sretneš tu svoju famoznu „drugu polovinu”. Sreća ne stiže preko noći. Ona počinje od želje, a zaslužuje se činjenjem. Zato se, da bi trajala, mora dosezati polako. Isto je i s ljubavlju. Ali ljubav traži još jedan, ponekad najteži potez: da joj se predamo bez straha. Hoćemo li biti povređeni? Možda, ali ako ne probamo, nikad nećemo ni voleti. To je ljubav za koju ima smisla postojati. A onda se setiti i onog što su govorile naše bake: i u dobru i u zlu, pa nekad i oćutati nešto. Čini mi se da bi to mogao biti dobar recept.