Hamlet iz našeg sokaka

„Hamlet” Vilijama Šekspira je jedno od čuda ovoga sveta koje vekovima odgonetamo, i još ga odgonetnuli nismo. Stafan Valdemar Holm, koji je „Hamleta” režirao u Kraljevskom dramskom pozorištu „Dramaten” iz Švedske, svakako nije nameravao da Šekspirovu tragediju komplikuje, niti je žudio za osobitom originalnošću, ili komentarom dosadašnjih nebrojivih izvođenja ovog zagonetnog komada. Holm je, odista, poverovao Kotu da su Šekspir i Hamlet naši savremenici pa se, sa sigurnošću, može reći da njegov „Hamlet” ne pati od erudicije, suvišne metafizike, govora i boja onostranog. Njegov Hamlet je biće iz naše ulice, sasvim od krvi i mesa, i rekli bismo protagonista našeg vremena, „filozofije protiv filozofije”, daleke svakom daljem zakukuljivanju i zamumuljivanju Šekspirove tajanstvene tvorevine.

Scenograf i kostimograf Bente Like Miler je scenu zatrpala dvosedima i trosedima koje možete videti u svakoj prosečnoj građanskoj porodici. Glumci su na scenu došli, takoreći, u svojim odelima, i na njima nema nikakvih oznaka dvorjanstva, kraljevstva. Rečju, Holm je sve od neba, i onoga gore, i iza, pogurao nadole ka zemlji, od izuzetnosti i neobičnosti ka svakodnevnom i ljudskom. Možda i odviše ljudskom, odviše svakodnevnom. Gubeći na filozofičnosti i poeziji, dobili ste u realističnosti i razložnosti. U ovoj postavci Hamlet nije izuzetak i gotovo da u ovom mladiću nema ničeg što ne bi mogao podeliti sa svojim vršnjacima koji danas imaju slične probleme sa porodicom, prestupom, krivicom, osvetom, devojkom, ljubavlju, sa korumpiranom državom i, povremeno, sa željom i strašću, opsesijom da kažu, založe se za istinu.

Ne analizira Holm Hamletovo oklevanje već govori o preprekama i zamkama koje mladom čoveku stoje na putu i sprečavaju ga da dođe do istine, izbori se za svoje shvatanje sveta, raskrinka i kazni krivce, krivotvoritelje života. Hamlet Junasa Malmšoa se suprotstavlja, buni, upinje se da dokaže da u Danskoj, odista, nešto trune. Istina, on mnoge stvari u svom okruženju ne može da shvati, one u njemu izazivaju gnev i otpor, ali ovaj Hamlet nije samo oduzeti melanholik već i čovek delanja. Pitanje je kako! Na svakom koraku zamke, prepreke, izdaja. Oni koji drže vlast, nasilnici i krivotvorci su lukavi i ne odriču se lako poseda koji su silom i zločinom osvojili. Šta u tako beskrupuloznom svetu može da učini jedan mladić kome je stalo do časti, prijateljstva, ljubavi, koji zna, ili bar sluti, ono o čemu ova nečasna i sebična, vlastoljubiva i koristoljubiva bića i ne sanjaju.

Reditelj Stafan Valdemar Holm je trezven, racionalan duh, i nikoga u „Hamletu” nije povlastio. Kraljevske, prinčevske i dvorske persone lišio je grandioznosti, veličine. Mnogi među njima su gotovo niko i ništa, kao Klaudije Bjorna Granata. Holm i Granat ga tumače kao ništavnog, beznačajnog i beskrupuloznog čovečuljka u građanskom odelu, spremnog na svakojaka nedela i lukavstva da bi skrio svoje nedelo. Čitava predstava, uostalom, spuštena je sa tragedijskih visina u tvrdu zbilju, lišena je teatralnih gestova i intonacija. I velikih filozofičnih monologa, manje-više. To je samo jedna građanska porodica koja se raspada u državi koja je i sama „pukla”. Zbivanja bez izuzetnosti iza kojih će ostati priča koju će jedan posmatrač, smušeni i spetljani Horacije, prepričati. Stafan Valdemar Holm ne želi da Kraljevsko dramsko pozorište igra priče, već ovo „sada”, a priče dolaze zatim, i mogu se ukrašavati i prepričavati na stotine načina i verzija.

U ovoj predstavi zagonetnost, čarolija i mistika se ne neguju. Koliko je moguće, reditelj Holm „Hamleta” racionalizuje i svodi na meru takozvanog običnog ljudskog bića. Od početka, Ofelija Rebeke Hemse je „razbijena”, sluđena, već otkačena devojka kakvih su puni savremeni svet, trule porodice, kraljevstva i republike. U Gertrudi Stine Ekblad malo je duševnosti, a o tragičkoj uzvišenosti da i ne govorimo. Ona je obična, u mnogo čemu, u seksu osobito, neumerena, da ne kažem prevrtljiva i alava osoba. Ništa od kraljice i majke ophrvane kajanjem. Polonija (Magnus Erner) Holm je gurnuo na marginu, lišio ga čak i njegove komičke nasrtljivosti. Figura bez značaja! Rozenkranc i Gilderstern su marionete, dvorske lude, bedne ulizice. Broj lica sveden je na ekonomičnu meru. Duh Hamletovog oca je u Hamletovom telu i pojavljuje se na sceni. Mnoge formalne, ritualne scene reditelj izostavlja.

Trulež, roditeljski i državni teror, ljudi bez ličnosti, identiteta, život u bednoj poslušnosti, sitni, beznačajni cinkaroši, život da ti se smuči i zgadi, grimasa koju najčešće viđamo na licu Hamleta Junasa Malmšoa. I, šta jedan pobunjeni časni mladić može da učini u ovakvom svetu! Na koga da se pozove i osloni, kako ovu laž i trulež da raščisti? Izgleda da je Hamletov cilj preveliki, neostvariv, njegove snage premale, nedovoljne svakako. Predstava rađena više na uvidu u savremeni svet i svakodnevicu, nego za neku novu estetiku tragičkog. Više je to drama Dnevnog, nego tragedija Noćnog duha. Holmova predstava rečito govori o zbivanjima i rečima, ali ćuti o ostalom, o onostranom, o onom što je ćutanje. O tragizmu do koga se ne dolazi razlaganjem, već doživljavanjem drugih, dalekih svetova i onostranog, ova predstava nedovoljno govori.