Liz Rajt, debi u džinsu

„Moraš da razgovaraš sa Liz Rajt (Lizz Wright)”, ubeđivala me je leta 2003. godine u Hagu Dalija Ambah-Kaplin, šefica odeljenja diskografske kuće Verve za komunikaciju sa medijima. U rukama sam držao primerak tek objavljenog debi albuma „Salt” i promotivni tekst o novom čudu od deteta.

Dve godine kasnije, sa drugim mestom za prvi i prvim mestom za drugi album na listi Billboard contemporary džez albuma, zakazivanje intervjua ličilo je na nemoguću misiju – dok sunce Peruđe nije učinilo svoje. Između paste, crnog vina i espresa u bašti hotela „La Rozeta”, a posle fenomenalnog „Amazing Grace” u Teatru Morlaki, pričali smo o drugarstvu, prirodi i muzici. „Divno je kada se između muzičara razvije takvo drugarstvo”, komentariše Liz Rajt moje podsećanje na pohvale kolega.

Smatrajući izlišnim, nismo pričali o džezu. Liz zaista snima za vodeću svetsku džez produkciju i nastupa na najvećim džez skupovima, sarađujući sa istaknutim džez umetnicima. Ali, teško je naći džez žanr u koji bi je smestili, što ona i ne želi: „Džez je fuzija, eklektičan je i ne znam kuda ide... Ja sam sa džezom dobila slobodu mešanja stvari i sagledavanja njihovih veza”. U njenom slučaju, džez je došao na kraju, superiorno povezujući dva daleka kraja muzičke tradicije.

„Moj otac, pastor u crkvi Svete Trojice u Južnoj Džordžiji, ucenio me je. Rekao mi je da će mi zabraniti časove klasičnog klavira, ako ne budem naučila da sviram crkvenu muziku. Sklopili smo dil, i ubrzo sam postala ekspert za meditativnu muziku za bogosluženje: baptistička, luteranska, adventistička crkva sedmog dana... Tako sam naučila da pevam gospel i otišla u Atlantu na dalje školovanje glasa.” Ponovo u klasičnim vodama, pred Rajtovom je bio novi izazov. „Bila sam crna ovca u klasi – nikad ne bih uradila domaće zadatke, i na kraju smo se razišli. Mrzela sam operu, mada se rado sećam nekih arija, poput ’Caro Mio Ben’ Đuzepa Đordanija.” Vratila se u Južnu Džordžiju, iznajmila nenamešten stan i prihvatila posao u osiguravajućem društvu da bi nekako skrpila za hranu. „Jela sam nudle, ali i šest meseci stalno slušala ploču Ejbi Linkoln ’A Turtle’s Dream’ – opčinio me je njen glas i način na koji priča priče. Podsetila me je na stare dame u crkvi. Počela sam da pišem pesme, kristališući sliku svoje budućnosti u muzici.” Sledeća stepenica bio je Njujork. „Prihvatio me je dr Ričard Harper, koji mi je pomogao da sastavim uticaje gospele, klasike i horske muzike u svom glasu. I to je ostalo: volim da pevam u dugačkim nizovima, da pustim glas iz grla i sačekam da se eho vrati. A to potiče iz klasike.”

Na jednom džem-sešnu u Atlanti čuo ju je producent Ron Simblist i ubedio da se priključi grupi, džez sastavu In The Spirit. Tri godine Liz je skupljala iskustvo na sceni, a onda je Simblist poslao demo traku u diskografsku kuću Verve i mlada pevačica se našla na audiciji u Njujorku. „Bio je to jedan od najgorih dana u mom životu: soba puna slavnih producenata, a ja u džinsu – pošto sam zaboravila koncertnu toaletu – sa bendom koji je jedva sklapao kraj s krajem i užasnim pritiskom u glavi. Mislila sam da će se zidovi sručiti na mene! Te noći sam se prvi i jedini put pošteno napila. Kada mi je Ron javio da sam dobila ugovor, nisam mogla da poverujem – rekli su da me ne uzimaju zbog glasa, već zbog ubedljivosti na sceni!”

Dok se prvi album još krčkao, Liz je bila pozvana da učestvuje u omažu Bili Holidej, u društvu Dajen Rivs, Lua Roulsa, seksteta Terensa Blanšara i velikog orkestra. „Ja nikad nijednom muškarcu nisam izgovorila nešto poput ’Don’t Explain’”, priseća se Liz. „Osetila sam se posednuta i opsednuta Bilinim životom i pustila da u sebi osetim tu tugu...” Opisujući nastup u Hollywood Bowlu, kritičar lista „Los Angeles Times” utvrdio je da je „izašla na scenu kao totalni anonimus, da bi sa nje sišla kao zvezda”.

Dalje su stvari išle prirodnim tokom. Vraćajući se na svoj debi, kaže da može da oseti „pritisak konfuzije, puno traženja, frustracije i usamljenosti”. Drugi su, ipak, u toplini njenog kontraalta doživeli duboku emociju soula, nevinost folka, bol bluza i slobodu džeza, što je značilo brz put ka vrhu. Isti uticaji su još izraženiji na sledećem albumu „Dreaming Wide Awake”, koji je nadahnuto producirao Kreg Strit (Kasandra Vilson, Kej Di Leng).

Priroda, u kojoj se ogleda iskonski duh bluza, njena je nepresušna inspiracija. Na omotu prvog albuma zamišljeno leži na obali jezera, za drugi je poželela pesak i stenje pustinje u Kaliforniji, a na aktuelnom albumu „Orchard” uronila je u baštu ispred bakine kuće („Baka me posebno inspiriše. Dovoljno je da mi priča pet minuta i ja ću dobiti ideju za tri pesme!”). Od fotografija koje je napravila u bašti sastavila je slajd šou na muziku Toma Vejtsa i prikazala ga saradnicima pred poslednje snimanje: bilo je to dovoljno da svi razumeju šta želi... Autorski potpuno sigurna, napisala je, u saradnji sa Toši Regon, osam kompozicija (isto toliko se ukupno našlo na prva dva albuma), ponovo zagrebala bogato nasleđe američke muzike poželevši da pruži svoje viđenje pesama Petsi Klajn, Ajka i Tine Tarner, sastava Led Zeppelin, Sweet Honey in the Rock i The Band – čija je vanvremenska balada „It Makes No Difference” sakrivena iza poslednje pesme navedene na omotu.

Da li je to džez? A da li je to važno? Rečima Djuka Elingtona: „Postoje samo dve vrste muzike – dobra i loša”. Liz je odabrala dobar put.