Od srednjoškolca, za kraj

Nedelja,26. april 2009.

 Upravo sam se vratio iz Mekdonalds restorana. Za sat vremena koliko sam proveo tamo, prisetio sam se svih stereotipa o Americi i Amerikancima. Stao sam u red, pred kasom, da naručim svoj obrok. Ispred mene su stajale majka i ćerka, koje su, tačno pet minuta naručivale hranu, hranu,hranu.... U skladu sa narudžbinom, bile su i njihove telesne mase. Kako je restoran deo Volmarta, majka i ćerka su za sobom vukle dvoja kolica, prepuna hrane. Imajući u vidu pet minuta koja sam proveo stajaući iza njih, nisam odoleo da ne zavirim u to carstvo ukusnih i kaloričnih namirnica. Najveći kontrast prestavljala su četiri kartona ,,dajet’’ Koka-Kole.

Kada sam naručio hranu, seo sam da sačekam.

„Načekaćeš se”, poručio mi je gospodin sa susednog stola: „Ja sa sam naručio jedan, mali čizburger pre pola sata i još uvek ga čekam”.

Upitao sam ga, zašto ne zatraži svoj čizburger, kada već čeka toliko dugo. Bio je iznenađen mojim predlogom, ali je ipak ustao i prišao kasirki. Nakon molbe da dobije svoj čizburger, ona se nasmejala i pružila mu ga. Okrenuo se ka meni i poslao mi osmeh zahvalnosti.

U iščekivanju svog obroka, skoncentrisao sam se na razgovor dveju profesorki engleskog. Dok su jele ,,Mek takose”, razgovarale su o svojim omiljenim filmovima i onima koje će preporučiti svojim đacima. Kao ,,izuzetan film” prokomentarisale su skandalozno lošu komediju ,,Polubraća”, dok će ,,onim ozbiljnijim učenicima” preporučiti ,,Zelenu milju” i ,,Spasavanje redova Rajana”. To me je podsetilo na zanimljivu činjenicu, da je mojoj ,,američkoj majci’’ omiljeni film ,,Deca špijuni”.

Kada sam shvatio da predugo čekam svoj obrok, ustao sam i upitao, šta se dešava sa tim čizburgerom. Još nije gotov. Dobro, sačekaću. Nakon nekoliko minuta, dobio sam obrok, koji nije ni malo ličio na ono što sam ja naručio. Objasnio sam, da nisam želeo dva mala čizburgera, već jedan veliki i bez dodataka. Kasirka me je zbunjeno pogledala, zatražila mi račun, uverila se da govorim istinu, a zatim zgrabila dva čizbzurgera sa mog poslužavnika i nonšalantno ih bacila u kantu iza sebe.

Koliko je ljudi na svetu, u ovom trenutku, umrlo od gladi? Nakon sat vremena provedenih u Mekdonalds restoranu, osećao sam se kao Šindler, na kraju filma.

Ali, Amerika nisu svi ti stereotipi. Ovde, kao i svuda, ima mnogo ljudi koji savršeno razumeju američke i svetske probleme i prilike i koji se očigledno i jako odupiru predrasudama. Ali predrasude ne nastaju zahvaljujući tim ljudima, već onim drugim, kojih uvek ima više.

Juče i danas, preko dve stotine njumeksičkih srednjoškolaca učestvovalo je u protestu, u kome su pozivali svoju državu, da spase decu – vojnike iz Ugande. Pre mesec dana, na času ljudskih prava u mojoj školi, učenici su analizirali nacionalizam u čitankama za osnovnu školu. Pre dva meseca, isti ti učenici, čitali su knjigu ,,Zavisni od rata’’ u kojoj se na veoma liberalan način obrađuje tema američkog ratnog dejstvovanja.

Hajde da zamislimo, da sve one koji se nazivaju patriotama u Srbiji i koji ne vole Ameriku, prebacimo u američke uslove. Svi oni bi bili strasni podržavaoci američke, radikalne spoljne politike. Tu nastaje problem. Tuđi patriotizam je najčešće teško razumeti. Kada ga ima mnogo sa obe strane, nastaje rat. Da li to znači da ga sada na jednoj od strana nema dovoljno, ili jednostavno ne znamo šta ta reč znači.

Ponedeljak, 27. april 2009.

Svakih nekoliko godina, u američkim školama distribuiraju se nove geografske karte. Već sedam dana kutija sa novim svetskim poretkom stoji kraj vrata u učionici za američku istoriju. Znajući da je profesor Eberhart uvek u škripcu sa vremenom, zapitao sam ga, da li mu treba pomoć da zameni stare karte novim.

-Zapravo Marko, baš zbog tebe ih nisam ni okačio.

Bio sam zbunjen i nasmejan. Upitao sam ga, kakve veze ja imam sa novim kartama.

-Znaš, gde je bila tvoja zemlja, sada su dve. Pa ne znam kako bi se ti osećao po tom pitanju. Možda bi najbolje bilo da sačekam da ti odeš, pa ću ih tada zameniti.

Uputio sam mu još zbunjeniji pogled na koji je on odmah odgovorio:

-Ja se ne bih osećao lepo kada bi neko okačio kartu na kojoj je Teksas zasebna država.

-Znači, Kosovo će postati nezavisno tek kad ja odem - našalio sam se.

-Praktično, da - odgovorio je profesor, smrtno ozbiljan.

U Americi sam već osam meseci, a vraćam se za malo više od mesec dana. O teškim temama ne volim da pišem, ali se one nekada same nameću, a nekada je i neophodno. ,,Politika’’ je moj prvi tekst objavila revolucionarnog, petog oktobra. Od tada je moj dnevnik čitalo i komentarisalo mnogo ljudi, čije sam razlike sa zadovoljstvom razumevao.

Sada odoh da se pakujem, ne bi bilo loše da počnem.