Škorpioni – dizajn zločina

 13. april 2006. Današnje ročište opet je bilo zatvoreno za javnost, pa ipak mi Žene u crnom uspele smo da dobijemo dozvolu kao nevladine posmatračice, sudija nam je odobrila prisustvo.

Ovo sam zaključila iz ostalih svedočenja:

– da su Škorpioni bili specijalne jedinice koje su podržavali i kojima su rukovodili šef policije iz Srbije zvani Frenki, Jovica Stanišić i mnogi drugi;

– da je njihov nadimak bio „paračistači”, kao u nekom Tarantinovom filmu;

– da su masovno ubijali bošnjačke zatvorenike jer su imali takvo naređenje;

– da su možda i mogli da to odbiju;

– da su bili elitna grupa u naočitim uniformama;

– da im je Mladić poslao deo kolača, u prevodu, ljudske pakete kojih je trebalo da se reše;

– da je dokumentarni film kružio među Škorpionima ali da nisu mnogo obraćali pažnju na streljanje jer su im neke druge stvari bile zanimljivije. (Da mi je znati koje!) Oružje, vozila..., objašnjava jedan policajac u sudu, kao da je čuo moje pitanje.

Čujem još jednu „istorijsku” škorpionsku rečenicu, gotovo uvek se neka provuče: Normalan čovek ne bi izvršio takvo naređenje, što ne znači da smo mi tada bili nenormalni, ali normalan čovek bi ga odbio, uvek u istoriji postoje primeri ljudi koji su odbili i preživeli.

Šta je normalnost, normalna osoba ne bi išla u rat, ostala bi kod kuće. Jednom kad se tamo nađeš, prestaješ da budeš normalan.

Škorpion pokajnik to priznaje. Nije važno zašto.

Mi Žene u crnom samo što mu nismo aplaudirale.

Mrzeli su muslimane a oni su mrzeli Srbe, ne da ih sada vole, zašto bi?

Ali, ubijati ih, zašto?

Možda su odobrili ubijanje time što nisu učinili ništa da ga zaustave, iako nisu mogli da ga zaustave. Biti u prvim redovima na ratištu, to je nekako OK, ali ovo je ipak nešto drugo. Glupo je pominjati imena na ovakvom mestu, ali neki ih pominju. Znalo se odmah da će biti pogubljeni čim je komandant izgovorio reč „lopata”, to je u drugim jedinicama pre Škorpiona značilo „pogubljenje”. Ubijaju ih s leđa, dok ih drugi overavaju tako što im pucaju u potiljak. Tela spaljuju.

Škorpioni su takođe spalili jednu zmiju i pojeli je. Ispred svake od tih vikendica zločina pržili bi i slavili. Svi se tope od nežnosti i poštovanja dok se obraćaju mladom inženjeru smrti bez jedne noge. Dozvoljavaju mu da ih vređa u suočavanju, da ih dekonstruiše i naziva lažovima, izdajicama, slugama Haškog tribunala, kukavicama..., čudna je solidarnost ovih muških vojnika. To nije homoseksualnost, već perverzno-ekskluzivna veza. To je nagon smrti izrečen ovim jezikom ubijanja. Govori univerzalnim jezikom nasilja, mučenja i zlostavljanja.

Prazan je i jak taj jezik, kao neka vera, sekta, slepa vera..., ima potrebu za ljubavlju ali cilj je smrt: put do lopate je kratak i jasan, podseća me na moju rodbinu iz gorštačkih planina, na te surovosti i vitalnosti, slugu i gospodara. Muka mi je od toga i ježim se. Posle ovakvih scena ogladnim i osećam se prazno. Svaki put kad se sesija okonča, potrebna nam je hrana i pivo, nama Ženama u crnom, potreban nam je pozitivna pristup životu, krug žena, glas razuma.

Za vreme ovog dugog mučnog svedočenja komandant se okrenuo ka nama iza stakla. Nasmešio se policajcu koji je sedeo pored njega. Ovaj mu je uzvratio osmehom, a onda je dugo gledao u mene i namignuo mi. Zatim je to ponovio nekoliko puta, verovatno se pitao ko sam da tu sedim, iz dosade, iz bahatosti, iz nepoštovanja. Moja drugarica kaže: Šta misliš da odemo?

Ne, kažem, ja ću u njega da gledam, nek on spusti pogled..., ipak je on iza rešetaka. Opustio se i odgovorio je sudiji ne ustajući, opomenula ga je oštro da joj se obraća po svim pravilima na šta je on ustao, ali onako lenjo..., baš je mali čovek..., pomislila sam..., komandant koga su njegovi momci proglasili herojem sada se ponaša kao neko nevaljalo dete prema ženama u koje bulji i sudiji koja viče na njega, koja će ga, nadam se, zaključati u ćeliju i to do kraja života.