Ni na nebu, ni na zemlji

Nakon šesnaestogodišnjeg čekanja da država reši probleme u kulturi i devetogodišnjeg pisanja, Nacrt zakona o kulturi „izvađen je iz fioke“ neke kancelarije Ministarstva za kulturu i konačno predat javnosti na uvid.

Ovaj dokument, koji upravo ulaziu skupštinsku proceduru, uslovio je brojne analize trenutnog stanja u našoj kulturi, koja je „ni na nebu ni na zemlji“ – opterećena samoupravljanjem, birokratijom, nekompetentnošću, politizacijom, siromaštvom, ali i konkurencijom, neminovnošću da institucije kulture zarađuju samostalno, kako se ne bi ugasile.

Haotična situacija u srpskoj kulturi, pa i pozorištu,uslovljena je diskontinuitetom razvoja u proteklih pedeset godina. Česte promene političkih partija na vlasti, negovanje glomaznih institucija sa velikim brojem zaposlenih (Skoro nijedna evropska prestonica nema tako luksuzno i bogato opremljene pozorišne zgrade i sale, ukoliko izuzmemo pojedina nacionalna pozorišta), u kojima sve funkcioniše po principu: „radio, ne radio svira ti radio“, nedostatak strategije i kulturne politike, dovelisudo toga da je naša kultura i državna i „privatna“ i „slobodna“ i drastično centralizovana.  

Možda će novi zakon o kulturi konačno uvesti tržišni način funkcionisanja pozorišta, galerija, muzeja, stavljajući pod specijalnu brigu države nacionalne kuće. Ono što zakon predviđa kao značajnu novinu jeste uvođenje strateškog planiranja kulturnog programa i ciljeva kulturne politike, koji treba da budu usvojeni na period od pet godina. Na taj način će se izbeći jedan od velikih problema naših pozorišta – nedostatak misije. U jednoj sezoni ona igraju i klasiku, isavremenu dramu, i avangardu, eksperimentišu, bez precizne ideje i potrebe da se pozicioniraju pred publikom (skoro sva naša beogradska pozorišta, JDP,BDP i Atelje 212,prikazuju savremene evropske pisce, što je naravno dobro, ali to čine bez jasne repertoarske profilisanosti).Evaluacija programa omogućiće da svaka institucija zaista procenjuje svoje domete, a ne da pravi puki izveštaj o radu.

Druga novina koju uvodi Nacrt zakonao kulturi iz kojeg treba da proisteknu i drugi zakoni (zakon o pozorištu, zakon o kinematografiji), jeste uvođenje rada na projektu,što će sada dati i zvanično šansu slobodnim umetnicima da ne žive kao socijalni slučajevi (za jednu izložbu grad ili opština izdvaja samo 50.000 dinara). Naravno, to sve pod uslovom da komisije (zakon predviđa previše takvih tela) koje odlučuju o projektima (prošle godine su svi projekti Udruženja likovnih i primenjenih umetnika bili odbijeni) budu stručne i isključivo profesionalne. Umetnici će sada birati udruženja čiji članovi žele da budu, dok će samo velika, tzv. reprezentativna (dva za svaku oblast stvaralaštva),moći da odlučuju o tome ko će dobiti status samostalnih umetnika.

Svakom ko je aktivni stvaralac u kulturi,država, grad, opština moraće (do sada su samo Beograd, Kragujevac, Kruševac i Stara Pazova svojim samostalnim umetnicima uplaćivali socijalno i penziono) da plaćajudoprinose. Dobra strana nacrta ovog zakona jesteimenovanje članova Upravnog odbora i upravnika putem konkursa, što je bio jedan od predloga Prednacrta zakona o pozorištu iz 2001. godine,koji je ostao „mrtvo slovo na papiru“ u pokušaju da se omogući formiranje samostalnih pozorišnih trupa i uvede decentralizacija kulture formiranjem matičnih pozorišta, koja bi bila obavezna da putuju i prikazuju predstave po Srbiji.

I novi zakon predviđa učešće gradova i opština u finansiranju programa pozorišta, galerija, ali je veliko pitanje kako će to u praksi funkcionisati. Jer,Srbija nije regionalizovana, a opštine su isuviše siromašne da bi ulagale u ovakve događaje. Setimo se samo teške sudbine i prošlogodišnjeg zatvaranja pozorišta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru kao jedine regionalne scene. Druga sporna tačka zakona jesteformiranje nacionalnog saveta za kulturu od 37 članova kojibira Narodna skupština, dok će u njemu „sedeti“ predstavnici SANU, Matice srpske, Univerziteta umetnosti, umetničkih udruženja, što je svakako dobro, ali je pitanje da li će se on baviti samo ocenjivanjem rada institucija ili će poput Art Council -a u Velikoj Britaniji analizirati savremenu produkciju.

Možda,ipak, najveću brigu predstavlja mogućnost privatizacije institucija kulture, koja je moguća zakonom, ali zavisi i od drugih odnosa u državi (Zakona o privatizaciji). Ako se privatizuje neko pozorište, da li će ono izgubiti svoju primarnu funkciju nakon pet godina, kada je vlasnik slobodan da ga „promoviše“ u tržni centar? Da li će i pozorišta doživeti sudbinu bioskopa (Novi Sad nema nijedan bioskop), koji su pretvoreni u kafee i poslastičarnice?

Da li će pozorišta biti zatvorena kao 1956. godine kada ih je zakon primorao da se samostalno izdržavaju?Glumci toga vremena su sa porodicama putovali od grada do grada, kupovali nameštaj na rasklapanje kako bi se lakše preselili i platu zaradili na nekoj maloj sceni u Srbiji. Razvoj i odvajanje sredstava za amaterizam odredbe su zasnovane na našoj tradiciji (tako je bilo i posle Drugogsvetskog rata), dok će prema inostranim iskustvima (zakon je pravljen prema slovenačkim, hrvatskim, skandinavskim primerima) zainteresovani sponzori biti oslobođeni poreza. Da li će tako biti, videćemo, uzpodsećanje da je naš najbolji, evropski pozorišni zakon (Grolov zakon iz 1911) pisao o visokim, „duhovnim“ vrednostima pozorišta.

Neko od eksperata trebalo bi da ga, makar, pročita.