Trećina bez kontejnera

„Kako očistiti Srbiju”, pitanje je koje mi padne na pamet svaki put kad prođem pored prepunog kontejnera ili ugazim u pseći izmet ispred zgrade. Da li baš mora ovako?

Samo u Srbiji uvozi se preko 70.000 tona otpadnog papira, dok se isto toliko „domaćeg” baci na deponije. Samo u Srbiji ne postoje kompaktori za limenke i pet-flaše u kafićima. Samo će u Srbiji komšija da napravi divlju deponiju ispred ulaza usred Vračara zbog toga što ga mrzi da pešači još dvadesetak metara do kontejnera, samo u Srbiji, da stvar bude gora, niko se zbog toga neće previše zabrinuti.

Paket od šesnaest ekoloških zakona, koje bi skupština na predlog Ministarstva životne sredine trebalo da usvoji u toku ovog zasedanja (rasprava u pojedinostima je gotova, čekamo da poslanici konačno pritisnu zelene dugmiće), predstavlja pravu malu „ekološku revoluciju” i do sada su najozbiljniji potez države u uvođenju reda u našu životnu sredinu. Poseban značaj imaće zakon o upravljanju otpadom i zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu koji će obezbediti ne samo više kazne za zagađivače nego i uspostavljanje sistema razdvajanja otpada, time i prostor za razvoj reciklažnog biznisa. A činjenicu da recikliramo samo osam odsto smeća (u odnosu na evropskih od 40 do 45 odsto) ne treba posmatrati samo kao stvar koje treba da se stidimo već pre svega kao izazov i veliku šansu za otvaranje novih radnih mesta.

Primera radi, samo beogradska deponija „Vinča” izgradnjom odgovarajućih kapaciteta za preradu otpada mogla bi da proizvodi dovoljno energije za opštinu površine Vračara i da otvori 40 novih radnih mesta, pre svega za teško zapošljive kategorije stanovništva poput Roma.

Ali zakoni su samo deo rešenja, budući da ih treba „spustiti na teren”. Neprijatna istina koju ovih dana čujemo od ministra Dulića jeste da je oko 40 odsto Srbije potpuno nepokriveno komunalnom infrastrukturom, običnim kontejnerima i kamionima-smećarima. To u praksi znači da i kada bi nekim čudom počistili svih 20.000 divljih deponija u Srbiji, one bi po prirodi stvari nastale opet budući da smeće nema ko da nosi.

Zato se bitka za čistu Srbiju mora voditi paralelno na najmanje četiri fronta. Država i lokalne samouprave moraju žestoko da rade na primeni novih propisa, kažnjavanju zagađivača, ali i izgradnji komunalne infrastrukture, od kontejnera i kamiona do izgradnje reciklažnih dvorišta za razdvajanje otpada, namenskih komunalnih deponija umesto postojećih smetlišta. Država i privreda moraju da pronađu zajednički jezik u razvoju sektora reciklaže. Propisi koji bi regulisali formiranje javno-privatnog partnerstva otvoriće mogućnost zajedničkih investicija. Poreske olakšice i „meki krediti” u nabavci mašina za reciklažu, kao i olakšice firmama za investiranje u projekte očuvanja životne sredine motivisaće preduzeća da više ulažu u zaštitu okoline. Srbija mora da podigne stepen ulaganja u životnu sredinu sa sadašnjih 0,5 odsto bruto nacionalnog dohotka na najmanje dva procenta, kao što je bio slučaj u razvijenim zemljama.

Sada dolazimo do onoga što je misija fonda „Ekotopija”, a to su masovne mobilizacije. S jedne strane, javne ličnosti treba da stanu na čelo Ekološkog pokreta (kako je to bilo u razvijenim zemljama), a s druge strane, ogromna je i odgovornost medija. Analiza „Ekotopije i medija suporta” pokazala je da je u februaru 2009. povećan broj emisija i novinskih priloga u vezi sa životnom sredinom na 287, ali poređenje sa „crnom hronikom” (preko 4.000 priloga) pokazuje da mediji 20 puta intenzivnije prate kriminal, nesreće i ubistva nego to kakvu zemlju ostavljamo našoj deci.

Nijedan zakon ili firma neće očistiti Srbiju ako ne promenimo navike. Stoga je edukacija u školama, firmama i lokalnoj zajednici kičma borbe za čistiju Srbiju, a ako se setimo činjenice da smo kao Titovi pioniri skupljali godišnje 23.000 tona starog papira, izgovori da „to u Srbiji ne može da se primi” otpadaju.

Predstavljajući prvi put Izveštaj o stanju životne sredine davne 2002. godine sada pokojni premijer Zoran Đinđić lepo je definisao koncept „Novog Srpskog Patriotizma”: „U 21. veku voleti Srbiju značiće – ne prljati je”.

Diplomirani biolog, predsednik Upravnog odbora fonda,, Ekotopija”