Psovke: od Karađorđa do Vujoševića

Kao stručni konsultant, u televizijskom prenosu utakmice reprezentacije Jugoslavije u završnici nezaboravnog Evropskog šampionata u Atini 1995, naš bivši košarkaški reprezentativac je u jednom trenutku, dok su kola „plavih” išla nizbrdo, rekao i „Treba nam incident”...Odigrani sa namerom, kao pritisak, ili spontano kao reakcija, jedni od češćih incidenata, ne samo u našoj igri pod obručima, jesu sukobi sa sudijama. Manje ili više oni su karakteristika mnogih naših trenera, ali se najviše vezuju za Duška Vujoševića, stratega Partizana.

Pre nekoliko dana je zbog protesta isključen na utakmici polufinala plej-ofa protiv Hemofarma, što je propratio psovkama u lice sudije Maričića, koje je zabeležila kamera u direktnom prenosu. Vujošević je kasnije rekao da bi platio i više od izrečene kazne (1.000 evra zbog ružnog ponašanja plus 700 evra za isključenje) da se to nije desilo. A da psuje na italijanskom koji govori, verovatno ga ne bi kritikovali gledaoci niti kažnjavali ligaški komesari, kao što bezbolno prolazi najveći as NBA Kobi Brajant, koji na terenu psuje na srpskom i francuskom (rezultat druženja, ne sa Darkom Miličićem, nego sa Vladimirom Radmanovićem i Ronijem Turijafom).

Kada je reč o Amerikancima, nedavno su objavljeni rezultati istraživačke studije Univerziteta Ist Anglija, sprovedene na trocifrenom uzorku u SAD i Velikoj Britaniji, na temu psovanja u grupama koje su na istom poslu. Pokazala je da „govor ulice”, pored ostalog, kao socijalni fenomen stvara timski duh, učvršćuje međuljudske odnose i odražava solidarnost. Većina naših trenera psuje i svoje igrače još od mlađih kategorija, a sudeći po ovoj studiji izgleda da je i u tome delić objašnjenja što Partizan godinama ima nesporno sjajnu timsku atmosferu...

Jedan od zaključaka je i da bi zabrana psovanja, koja je poželjna kada je ono uvredljivo, bilo loše za motivaciju i moral u većini firmi – za prošli Božić u engleskom gradu Prestonu uvedeno je kažnjavanje psovanja na javnom mestu sa 80 funti (oko 8.600 dinara). U veštini psovanja sa nama mogu da se porede jedino Mađari i Turci, a ne zaostaju mnogo Rusi, kaže Milovan Danojlić, slavni srpski pisac i profesor književnosti na pariskoj Sorboni, o ulozi psovki, u svom delu „Muka sa rečima”:

„Sve odreda narodi koji sa istorijom nisu imali sreće. Možda otuda počinje i njihova sklonost ka skarednim pretnjama i ruženju. Psovka je to: izraz nemoćnog, metafizičkog besa protiv sudbine. Gnev što stvari teku tako kako teku. Zato, valjda, zapadnjak psuje manje i čednije. Mi pretimo na sasvim drugi, aktivniji način”.

U monografiji o Karađorđu, Milan Đ. Milićević je zabeležio omiljenu Voždovu uzrečicu „Kojekude, po duši te” – ostalo je nejasno da li je sam Karađorđe izbegavao glagol, ili ga je iz obzira prema pristojnosti izostavio pisac. Pod pritiskom vojvođanskog sveštenstva i dela nezadovoljnih pretplatnika, Vuk Karadžić je iz drugog izdanja Rječnika izbacio „bezobrazne reči”. Kako podseća Danojlić, i u našoj prozi između dva svetska rata je gotovo nemoguće naći psovku, a od sredine šezdesetih godina prošlog veka je počela da prodire u pozorišne komade i film, kao i prozu i poeziju.

„Preko noći su skinute zabrane sa tog dela leksike, ako se neke važne stvari nisu smele reći ni napisati, moglo sa, barem, psovati. Naročito se slasno psuje na pozorišnim daskama i u filmu. Tamo se sloboda psovanja potvrdila kao jedno od prvih, najlakše izborenih građanskih prava. Vredi čuti kako psuje Danilo Stojković u `Balkanskom špijunu`. Psovka tu iskazuje sva moguća nezadovoljstva, krši ko zna kakve zabrane, a opet, kako god moćna bila, istovremeno je bezopasna. Slobodnom upotrebom psovki ukida se jedan oblik hipokrizije, poništavaju se razlike između privatnog i javnog, kućnog, uličnog i književnog jezika. Upotreba nepristojnih reči ne mora da znači raskid sa višim merilima kulture. Kad psovku upotrebi istinski umetnik, mi je nekako primimo. Samo, istinski umetnik je u stanju da sve preobrazi i oplemeni. U svakodnevnom životu, granica između kulture i nekulture i dalje je jasna. Iskorenjivanje psovki pretpostavlja, dakle, izvesno oplemenjivanje življenja i mišljenja”, stoji, između ostalog, na stranicama Danojlićeve knjige.

Po onom istraživanju, žene psuju više nego što se očekivalo, posebno među sobom, a književnica Isidora Bjelica je na ovim stranicama jednom rekla da psovku izgovara kao očenaš.

„Drago mi je da su ljudi to shvatili. Samo po nekad psujem, ali nikad spontano. Želim psovku da koristim kao retoričku figuru. Ja se kao pisac igram sa tim”.

U arhivi Srpske Akademije Nauka i Umetnosti sačuvan je stenogram govorakapetana Luke Đuraškovića, održanog kod Brezovice u Sloveniji 26. maja 1940. godine, zbog mogućeg napada na Jugoslaviju. Komandant prve čete Četrdesetog pešadijskog puka vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, psovkom je, kažu, podizao moral vojnicima, a posle njih pedesetak čuveni govor je završio rečima: „Neka dođu ako su junaci, a mi ćemo sa njima pravo u pi... materinu, pa makar svi izginuli! Jel` tako? Jel` vam jasno? E, pa dabome, da jeste, jer drukčije ne može i ne sme da bude, naravno... A sad vodniče daj ljudima voljno!”

G. Kovačević