OBAZRIVI OBAMA

Kada je Barak Obama pobedio uz slogan uzet od latinoameričkog sindikaliste Sesara Čavesa „Sí, se puede!” – Da, mi možemo – i kada je pre nešto više od 100 dana ulazio u Belu kuću niko nije znao šta on zaista namerava.

Amerikanci koji su ga podržali identifikovali su se sa njegovom dijagnozom: Amerika je iskočila iz šina i neophodna je nova politika koja bi povratila pogubljene balanse. Od njega se očekuje ništa manje nego da spase zemlju od najveće ekonomske krize od vremena velike depresije.

Svet je dodatno podigao lestvicu pa od 47-godišnjaka očekuje da se, u vremenu kada se ne bavi ekonomskom krizom, posveti problemima od Kabula preko Pešavara do Gaze.

Dok su jedni uvereni da je Obama jednostavno predodređen da bude veliki predsednik, kritičari propuštaju predsednikove poruke nade preispitujući njegov ključni slogan: Da, mi možemo – ali šta? Prvih stotinu dana daje neke odgovore.

Afroamerikanac je sve vreme briljantno brendiran  – rekordnih 75 miliona dolara utrošeno je samo na TV spotove – pa su mnogi poverovali da će Obama biti sušta suprotnost Džordžu V. Bušu.

Nije ih izneverio. Govori o diplomatiji i dijalogu. Najavio je pažljivo mereno povlačenje iz Iraka, zatvara Gvantanamo. Obezbedio je video-pojavljivanje pred Irancima. Iz rečnika je eliminisao „rat protiv terorizma”. Raspiruje nadanja u demokratizaciju Avganistana. Ponavlja da želi rešenje izraelsko-palestinskog konflikta. Ističe želju za bliskim partnerstvom sa EU i dobrim odnosima sa Moskvom i Pekingom.

Obamina putovanja u Evropu i Latinsku Ameriku pokazala su da se njegova spoljnopolitička doktrina, barem za sada, drži istih načela kao i domaća: lagane transformacije. Šta će i da li će neke postulate menjati? Da li će, kako ga je opisao „Gardijan”, biti „kolonijalista ljudskog lika”?

Uz temu „promene u koju možete da verujete”, novi predsednik ne propušta da govori o SAD kao dominantnoj sili. „Bićemo najmoćniji”, kaže. Zadržao je Bušovog ministra odbrane.

Počeo je pozivom na povlačenje iz Iraka, ali američki vojni planeri preciziraju da će čak do 70.000 vojnika tamo ostati narednih od 15 do 20 godina. Zatvara Gvantanamo ali njegovom advokatu usvojena je žalba po kojoj tamošnji zatvorenici nisu „osobe”, pa nemaju pravo da traže ne budu izložene torturi.

U Avganistan iz Iraka premešta teatar operacija dok među Paštunima i u Pakistanu raste broj civilnih žrtava rata protiv talibana i potere za Osamom bin Ladenom. Prilikom nedavnog masakra Palestinaca u Gazi dao je do znanja da će nastaviti da Izraelu isporučuje „pametne bombe”.

Popravlja odnose sa transatlantskim saveznicima ali im zamera zbog odbijanja da prihvate američku recepturu izlaska iz globalne krize ili rezervisanost u vezi sa slanjem novih vojnika za misije NATO.

Govori o partnerstvu, ali otvoreno zazire od rivalstva Rusije i Kine. U Pragu je inicirao antinuklearni program dok SAD grade „raketni štit” i prave nova „taktička” nuklearna oružja koja treba da zamagle razliku između nuklearnog i konvencionalnog rata.

Zvuči ambivalentno, mada i skeptici predsedniku priznaju iskazanu veštinu da autoritet kombinuje sa neformalnim pristupom: od toga kako je iznudio odlazak prvog čoveka Dženeral motorsa ili reagovao na pirate u Somaliji do rukovanja sa bobijem u Londonu ili upravljanja krizom meksičkog gripa.

Nesumnjivo, dobro je ovladao ulogom u kojoj se nalazi. Obami kriza nije bila potrebna da pobedi niti da uradi ono što namerava. On je tokom kampanje savršeno artikulisao američke bolesti, ali to više nije bitno jer je svima jasno da se Amerika urušava. Kriza je potvrdila da je promena neophodna i to je uradila tako brutalno da bi Obama bio srećniji da je nema.

Finansijski kolaps ipak mu je pomogao: obezbedio je izrazito jasan cilj. Predsednicima je, tvrdi se, neophodna kriza istorijskih razmera ukoliko žele da naprave istoriju. Obama je bez napora dobio izazov za velika dela koja priželjkuje.

Ali, kada je preuzela vlast, nova administracija počela je sve više da uviđa da je kriza koliko prilika, toliko i pretnja. Svakog meseca novih 600.000 Amerikanaca gubi posao, 250.000 kuća odlazi na doboš koji je već progutao 13 triliona dolara, dok je automobilska industrija na ivici kolapsa.

Drama prva tri meseca ne popušta uvećavajući tenziju između trenutne krize i Obaminih dugoročnih vizija transformacije ekonomije i čitave zemlje koje je elokventno razlagao tokom kampanje. Briljantnost dijagnoze bledi, neophodna je efikasna kura – a to je sklizak teren.

Obama jeste liberalni demokrata jakog egalitarnog instinkta i odbojnosti prema onima čije se zarade broje sa šest nula, ali i tokom školovanja, a posebno tokom kampanje, oko njega se okupio krug moćnih finansijskih titana.

Pažljivo čuvajući balans, Obama sada kaže da je kriza posledica „pohlepe i neodgovornosti” nekih, ali i „kolektivnog neuspeha” za teške odluke. Administracija je donekle oporavila tržišta, uz rešenja koja baš i nisu u skladu sa predsednikovim prvim vizijama nacionalne i socijalne solidarnosti.

Nema sumnje da Obama svojoj administraciji želi da dodeli aktivnu ulogu u američkom životu, ali na vlasti je obazriv: reforma zdravstva sačuvala je privatno osiguranje, odbio je pozive da nacionalizuje posrnule banke. Iskazao je averziju prema intervenciji države u auto-industriji, a u njegovom planu stimulusa privrede nema prostora otvaranju radnih mesta od strane države, kao što je to bilo u nju dilu tridesetih godina prošlog veka.

Da li je popustio pred kritičarima koji su se pitali da predsednik nije nekim slučajem preveliki socijalista. Čak i Voren Bafet, slavni investitor i veliki Obamin saveznik, sumnja u mudrost nekih njegovih poteza.

Učinio je ustupke, ali tvrdi da ne odustaje od svog manifesta promene: „Ne možemo ponovo da izgradimo ekonomiju na istoj gomili peska. Našu kuću moramo da gradimo na steni”.

Ekonomska situacija će pre ili kasnije krenuti nabolje. Teško je pretpostaviti da će Obama svoje ambicije zadovoljiti time što je „predsedavao” oporavkom od krize koja je eksplodirala u poslednjim nedeljama njegove 20-mesečne kampanje i da bi bio srećan što je zemlju vratio tamo gde je bila pre nego što se on uselio u Belu kuću.

U jedno sam uveren: Obama neće biti vrednovan po procentu nezaposlenosti 2012, već po tome šta je ispunio od obećanja koja je dao na unutrašnjem i spoljnom planu. Prvih 100 dana deluju kao obazriva priprema za fazu u kojoj bi, do kraja mandata, trebalo realizovati najavljeno. Odbrojavanje se nastavlja.