I danas se klanjam senima mog profesora

VIŠE OD SPORTA
Mladomir – Puriša Đorđević je prvo rediteljsko ime jugoslovenskog i, podrazumeva se, srpskog filma. Iza kamere je od 1946. godine i još se ne predaje.

Na zakazani razgovor, u sredu, 6. maja, na Đurđevdan, na svoj osamdeset peti rođendan, došao je petnaest minuta ranije. Ostao je uspravan. vitak i elegantan. Sačekao me je na platou ispred palate „Politike”. Jeo je pogačice i, uz put, hranio golubove...

Publika je posebno zapamtila njegove kultne filmove: „Devojka”, „San”, „Jutro”, „Podne”, „Biciklisti”... Snimao je i dokumentarce. Dobijao je nagrade u svom Čačku, ali i u Veneciji, Puli, Kanu, Moskvi, Pragu, San Francisku, Berlinu...

Objavio je više od sto priča u nizu novinskih izdanja, kao i devet knjiga. Autor je drame „Tajna crne ruke”. Član je i Udruženja književnika Srbije.

A bio je, veoma, aktivan i sportski. Igrao je, gotovo profesionalno, fudbal za Borac iz Čačka.

Ima kćerku Lidiju (38). A kad je o ženama reč iskreno priznaje: „Najviše sam voleo Milenu”...

Kako ste?

Sasvim dobro, u svakom pogledu. Ali, kad čovek ima osamdeset pet godina malo mu je, kao sad meni, neprijatno što toliko živi. I zato taj čovek, kao sad ja, nastoji da o sebi ostavi što bolji utisak. Misleći o tome on, kao i ja, razmišlja šta bi, na kraju života, mogao o sebi da kaže što bi pamtili potomci. Imam prijatelja, Fiolu iz Užica, koji mi je rekao: „Slušaj Purke, kad ti dođe taj poslednji čas najbolje ćeš se osećati ako budeš samo malo ćevli”. „Ćevli” je stari srpski izraz koji znači – biti pri piću.

Ko Vas je dočekao pri dolasku na ovaj svet?

Pre svih, naravno, majka Milica, pa otac Janaćko i dve godine starija sestra Vera. Otac mi je bio ideal i iz jednog formalnog razloga. Kao sekretar opštine bio je veoma tačan, uredan i elegantan. A majka je bila od onih domaćica kojima je svaka posuda bila na svom mestu, a u bašti je imala raznoliko cveće. Imala je izuzetan osećaj za muziku. Njenim etno-pesmama „obojio” sam mnoge svoje filmove.

Kako ste dobili nadimak?

Dogodilo se to odmah po rođenju. Otac je kupio živo prase za moje rođenje koje su, do mog „dolaska”, zvali Pule, Pulence... A kad je prase postalo prasetina, kad sam rođen, da bi sačuvali uspomenu na to simpatično prase meni su počeli da tepaju Pule, Pulence... I posle izvesnog vremena to se pretopilo u Pure, Puriša.

Šta Vam je obeležilo školske dane?

Jedan tragičan događaj... Realna gimnazija u Čačku imala je sjajne profesore, većinom su tu bili ruski emigranti. Latinski jezik predavao nam je Đorđe Kovbasko. Zahvaljujući njemu vrlo lako sam savladao i francuski i italijanski. Ali, Kovbasko je bio vrlo strog. Jedno celo leto sam morao da učim latinski. Pripremao sam se za popravni. I planirao sam da Kovbasku razbijem prozore na kući.

I šta se dogodilo?

Profesor Kovbasko je, tog leta, premešten u Kragujevac. A vi znate poznatu tragediju đaka u Šumaricama kad su Nemci 21. oktobra 1941. godine streljali đake i profesore. Profesor Kovbasko je, kao ruski emigrant, odbio ponudu Nemaca da izađe iz stroja za streljanje. Odlučio je da sa svojim đacima ode u večnost... I danas se klanjam senima profesora Kovbaska za kojim je ostala da tuguje supruga, Srpkinja Budimka, profesorka istorije.

A šta je Vama odneo rat?

Ono što se kod nas vrlo malo zna jeste činjenica da su prvog dana oktobra 1941. godine u Čačak ušle zajedničke snage partizana i četnika. Među partizanima je bio i moj ideal iz fudbala Aca Knežević zvani Aca Patak. Tako sam i ja postao partizan. Ipak, posle hapšenja, u toku okupacije, više sam bio u – zatvorima nego na slobodi... A neposredno pre početka rata, u sedamnaestoj godini, imao sam neodoljiv plan. Želeo sam da skupim 20 dinara za odlazak u jednu od dve javne čačanske kuće, u hotel „Evropu” ili u „Belvi”. I kad sam, od prodaje knjiga iz očeve biblioteke, skupio trinaest dinara – izbio je rat!

Šta je bio Vaš ideal?

Fudbal. Bio sam zaljubljen u tu igru. Kao klinac igrao sam u podmlatku Borca i obožavao sve fudbalere, a posebno Acu Patka. Posle rata, zahvaljujući treneru Patku i žestokom radu, ušao sam u prvi tim Borca. Početkom 1946, kad sam imao dvadeset dve godine, igrali smo kvalifikacije za Prvu ligu. Rival u Čačku bila nam je Crvena zvezda. I pobedili smo (2:1). Igrao sam na položaju levog halfa. Bio sam direktni rival Rajku Mitiću! Taj događaj ubrajam u jedno od mojih najvećih životnih dostignuća.

I šta još?

Sledeće moje dostignuće je što sam, kao novinar čačanskog „Glasa”, pozvan u Beograd, u „Politiku”. Bilo je to 10. maja 1946. godine. Prvi put sam došao u oslobođeni Beograd. Imao sam tesne cipele i „knedlu” u grlu. Od urednika Siniše Paunovića dobio sam zadatak da vidim da li je proradio tramvaj na Voždovcu. Vratio sam se u redakciju tek u ponoć, kad su novine bile završene... U „Politici” sam, kao novinar kulturne rubrike, ostao šest meseci. A potom me Voja Nanović, glavni urednik „Filmskih novosti” uveo u film iz kojeg, želim da verujem, ni mrtav neću izaći...

Šta ste filmom kazali, a šta niste mogli?

Svi moji filmovi imali su žaoku, kritiku života, rada, režima... Tako je jedan od mojih filmova, pod imenom „Pazi ne tumbaj”, cenzura zabranila, ne samo zbog slobodnog sadržaja već i zato što je muzička pratnja u filmu bio džez, koncert za trubu i orkestar Harija Džemsa. A kad sam, jednom prilikom, rekao Titu da bih snimio film o rezoluciji Informbiroa, o našem sukobu sa Rusima, on me je oštro pogledao i kazao: „Nemojte tu ništa da prćkate”. Ipak, ja sam taj film snimio. To je „Podne”.

A kako je bilo kasnije?

U toku šezdesetih cenzura je bila labavija. Tada sam snimio ratni film „Devojka”, koji je, praktično, ljubavni i koji se završava jako tragično za junake. U to vreme pojavili su se novi reditelji: Saša Petrović, Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Želimir Žilnik... Bio je to udar našeg filma na Evropu.

Kako je rad na filmu uticao na Vas?

Snimajući filmove čitao sam normalnu literaturu. Ideal su mi bili Prust, Fokner, Tolstoj, Čehov, Dostojevski... Onda sam počeo da čitam i filozofe. Ono što mi se svidelo kod Ničea je, citiram: „Nije važno kako živiš, već koliko razumeš bit života”. Kod njega sam našao mnogo ideja za svoj rad. Evo još jedne njegove misli: „Nije važno što ne priznajemo svoje emocije i što lažemo druge već što lažemo sebe”, kao i „Ako nisi iskren nećeš imati iskrene prijatelje, a kad nemaš iskrene prijatelje – nemaš nikoga.”

Kad ste se iskreno zaljubili?

Posle niza sitnijih avantura prva moja velika, prava ljubav, bila je Milena Dravić. Bilo je to 1960. godine. I iz obostrane ljubavi rodio se brak. Venčali smo se u Čačku. Milena je u to vreme već bila velika filmska zvezda. Počeli smo i zajedno da radimo. Išla je iz filma u film. I ma koliko da sam je voleo primetio sam da ja njoj smetam, da nisam čovek za nju, pa i, iskreno, čovek koji nju ne zaslužuje... I rastali smo se vrlo prijateljski. Čak smo, u toku razvoda, snimili film „Devojka” koji je imao ogroman uspeh.

A ko je sad Vaša iskrena ljubav?

To je već trideset osam godina moja kćerka Lidija koja je dramaturg. Udata je za Rašu Andrića, reditelja. Nemaju decu. Živim sa njima kao u hotelu. Uvek su mi na raspolaganju. Sa Lidijinom majkom sam odavno razveden. Tako se dogodilo da je Lidija, kao malo dete, ostala uz mene. Bio sam joj, ceo život, i mama i tata. Vodio sam je u školu, dovodio, uspavljivao, budio, kuvao, hranio... I još nešto što je u ovom slučaju jako važno: Lidija sa majkom ima normalne odnose. Naše neslaganje, uvek sam mislio, nije smelo da utiče na dete.

Da li ste vernik?

Jedina moja prava vera je istina, istina u svim odnosima i po svaku cenu. Nije to lako, ali moramo se, sa sobom, boriti za svoju istinu. Istina, naravno, zavisi i od karaktera, a karakter je nepromenjiva kategorija. To, figurativno, mogu ovako da objasnim: Istina je kao lepa devojka koja se, kad ispliva iz mutne vode, obriše peškirom istine. Eto, ova devojka je, bar, pokušala... 

O čemu sad najčešće razmišljate?

O onome na početku našeg razgovora, o starom srpskom izrazu, o „ćevli”, o blagom pijanstvu. Čehov je pred umiranje tražio čašu šampanjca, ja ne pijem šampanjac, a ne mogu da tražim deset s lukom i lagani špricer. Zbog moje poslednje rečenice, koju još tražim, polako produžavam život. Zato želim da sve vas, koji ste prošli kroz moj život, kad nađem tu moju poslednju rečenicu, ostavim sa lepom utehom da – neću znati da sam umro...