Zvezdin sunovrat i Partizanov marš

Crvena zvezda i Partizan su rođeni iste godine (1945), ljuljani su u kolevkama jedno do drugog, imali lepo detinjstvo i ranu mladost (bili čeda onog doba koje je prošlo), a kad su poodrasli putevi su im se razdvojili.

Partizan je brzo „dorastao i do konja i do bojnog koplja” – već s 21 godinom umalo nije pokorio Evropu (izgubio u finalu Kupa šampiona 1966). A onda je počeo njegov hod po mukama (bez ijednog trofeja od 1965. do 1976, bez domaćeg kupa 32 godine, ispadanje iz lige izbegao u poslednjem kolu 1979). Istina, s vremena na vreme je bilo i ponekog zagrljaja s domaćim peharima.

Zvezda je svih tih godina sijala. Nekada jače, nekada slabije, ali je bilo sve više zaljubljenih u nju. A kako i ne bi, kad je imala: i lepotu (mnogo je njenih igara za pamćenje), i blago (toliko trofeja nije imala cela Jugoslavija), i pamet (za nju nije moglo da se kaže ono „ali” koje devojci sreću kvari). Kad je došla u najbolje godine pred njom su na kolena pali i Evropa i svet (osvajač Kup šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991).

Zvezda padalica

Kako je moguće da klub, kome je zavideo „Balkan ceo i Evrope jedan deo”, sada strepi da li će da postoji kada sutra svane? Odgovor se nameće sam po sebi: raspad zemlje i svega što je usledilo nije moglo da mimoiđe ni Crvenu zvezdu. To objašnjenje nije promašena tema, ali propušta vodu. Kako se onda njen vršnjak Partizan, „pelcovan od istih bolesti”, podrugljivo nazivan i „komšija evropskog šampiona”, sada sprema da se uhvati ukoštac s Evropom (u narednoj sezoni mu je cilj ulazak u Ligu šampiona, u kojoj je 2003/04. i bio, kao jedini zasad iz Srbije), a nju samo što nisu tuširali dugovi?

Ovde neće biti reči o rezultatima utakmica, jer nema nikoga na svetu kome su oni uvek po volji. „Što je mene Miloš rasporio, to je sreća vojnička donela” slikovito je, kroz reči sultana Murata, izrekla pouku pokolenjima naša narodna pesma.

Poraza je bilo i biće ih i da je samo to Zvezdina muka bi medom mogla da se nahrani. Fudbalska istorija nas uči da bi već u narednoj sezoni moglo da bude sasvim drugačije.

Njena boljka se ne vidi na semaforu na stadionu, nego na računu u banci. A tamo – Zvezdina krvava bajka. Naš najveći klub nema od čega da živi.

Crvena zvezda je zvezda padalica od kako je počeo da propada svet koji ju je iznedrio. Poigravanjem sudbine to se poklopilo s trenutkom kada je dostigla zenit, kada je pretočila u javu ono o čemu je maštala od kada je rođena.

Dva puta joj se čun ljuljnuo i probudio je kad joj je sanak bio najslađi (polufinalista Kupa šampiona 1957. i 1971), ali treća je stvarno bila sreća (1991). A onda, umesto da njen ansambl virtuoza koncertira na evropskim gala-predstavama, prvo je gurnut da svira na običnim balovima (kao evropski prvak Zvezda je 1991/92. bila domaćin na takozvanom neutralnom terenu), a potom je, kao i svi ostali sastavi iz naše zemlje, prosto živa sahranjen (u odluci Ujedinjenih nacija međunarodni sportski savezi su zaključili da naše ekipe ne mogu da učestvuju na internacionalnim takmičenjima).

Pošto više ni sapeta nije mogla u Evropu (1992. umalo nije opet ušla u finale Kupa šampiona, koji je odmah tada igran po drugačijem sistemu) odlučila je da pusti svoje maestralne igrače. I tada je počeo sunovrat.

Zvezda je bila mnogo blistava da bi preko noći potamnela. Štaviše, do ovoga što danas liči na ropac, nije moralo ni da dođe. Ali, jedan opasan, podmukao virus je ušao – od leta 1992. Crvena zvezda više nije ulazila u sezonu sa željom, sa zadatkom, sa obavezom da – osvoji Evropu!

„Crveno-bele” je uvek pokretala volja da budu najbolji: prvo u gradu, pa u Srbiji, zatim u Jugoslaviji, i na kraju u Evropi i na svetu. I kada je ostvarila zaveštanje da zavlada urbijem i orbijem (večnim gradom i svetom) tadašnja Crvena zvezda, kojoj preko puta više nisu stajale najbolje evropske fudbalske legije, nije našla smisao svog postojanja u borbi sa „seoskim stražama”.

Mobilizacija Partizana

Zvezdin večiti rival je nešto slično, ali u neuporedivo povoljnijim opštim okolnostima, doživeo i preživeo davno. Finale Kupa šampiona 1966. je za Partizan bilo poput kraja istorije. Posle toga, bez obzira na zanemarljiv učinak u poređenju sa slavnim prethodnicima, „crno-belima” je u svesti, u podsvesti, u damarima, u žilama, u vazduhu, svuda, bilo: mi smo igrali u finalu Kupa šampiona.

Slavna prošlost je uvek pobeđivala u suočavanju sa skromnom stvarnošću. A onda je komšijsko danas zasenilo „crno-belo” nekada. Ne samo da je pred „zvezdaškim” „mi smo evropski i svetski prvaci” popustila kapija, nego je i tvrđava „partizanovaca” zvana „briselsko finale” izgubila smisao. Kao nekadašnji tvrdi gradovi koji su odolevali mačevima i kopljima, ali su bili besmislena odbrana od topovskih i avionskih bombi.

I Partizan se trgnuo. Morao je, jer više nije imao sa čim da izađe na megdan. Tadašnje njegovo rukovodstvo je zaslužilo mesto u klupskoj istoriji što nije klonulo duhom, nego je sprovelo svojevrsnu mobilizaciju Partizana.

Bilo je jasno, pogotovo u novonastalim okolnostima, da je nemoguće da se Zvezdi odgovori istom merom, ali je bilo od životne važnosti da se ne izgubi od nje rat za prestiž. Ako ne može da se osvoji ono što je njoj uspelo, onda makar da se bude bolji, ovde, u zemlji, od nje, od evropskog prvaka. I Partizan je počeo svoj marš da prestigne Crvenu zvezdu.

Ivan Cvetković