Pronaći tačku oslonca

Kroz izlog Galerije ULUS-a, u Knez-Mihailovoj ulici, pažnju šetača privlače slike Tijane Fišić, egzotične, pune plavetnila i neke mediteranske svetlosti . Izložba dvadesetak dela Fišićeve, pod nazivom „Arhitektonika neba ili autoportret”, nastalih u prethodne tri godine, trajaće još danas. Na ovim slikama, kako kažu kritičari, „sve se vidi”; između ostalog, da njihova egzotičnost pokazuje autorkinu smelost u iskazivanju misli, da slike nose dublju metaforu stvarnosti i da je slikarka rekla „ne” avangardi.

Tijana Fišić je magistrirala na FLU u Beogradu, živi i radi punim plućima na više koloseka, brine o dvoje dece, radi kao pedagog na Fakultetu za umetnost i dizajn, i slika toliko da je pitaju da li uopšte stiže da spava! Njena dela se nalaze u zbirkama Narodnog muzeja i muzeja u Prijepolju i Kruševcu. U razgovoru za „Politiku”, Tijana Fišić o izložbi kaže:

– Više od deset godina slikam dela čija je pozadina ta plava magična boja. Zašto „arhitektonika neba” u nazivu izložbe? Taj nebeski prostor je veoma dominantan u našem životu, kretanju, mišljenju. Nebeski svod je, kako kaže pesnik, poklopac, neprobojni zid, a mi, ljudi, doživljavamo ga kao nešto beskrajno. A, u realnosti nije tako. Moji preci su bili arhitekte i ja to prostorno razmišljanje nosim razvijeno kao ljubav, a ne samo kao sklonost. Kao što je ljudsko lice ogledalo duše, tako je nebo ogledalo zemlje. Rekla bih da je jelo u šerpi, a nebo je poklopac u mojim delima. „Jelo” je ono što me intrigira, tačnije to da su sve životne vrednosti koje su vladale dugo sada porušene. I ta kreativnost, sa kojom je verujem svako rođen, oduvala je surovost vremena. Strašno je što je pink revolucija tokom ovih ratova kod nas naišla na toliko odobravanje; toliko da je to zabrinjavajuće. A bez promene na duhovnom planu nema života, smisla, kreativnosti i stvaralaštva.

Šta naša realnost pokazuje?

– Pokazuje to da, na primer, prolazim pored nekih galerija a nemam želju da uđem i pogledam izložbu. Kod nas je moguće da napravite nevidljivu izložbu, potrošite silne pare, moje i vaše, na nečije honorare, tamo gde nema ni izložbenih eksponata, ni autora, ni stvaralaštva. Volela bih da se javno prikaže trošak gradskog Sekretarijata za kulturu i koliko novca je otišlo na neke izložbe. Jedna od udarnih postavki je imala upravo taj naslov – „Nevidljiva izložba” – a jedan od eksponata je bio zid na kojem je pisalo da je star i ružan, što su svi i videli. S druge strane, rekla bih samo toliko da moja deca i studenti nemaju gde da vide umetnička dela jer su muzeji – zatvoreni.

Da li su Vaše slike protivteža lošim stranama naše stvarnosti?

– To može tako da izgleda... Ono što želim ljudima da dam i što je najbolje jesu moje slike. Njihova poruka je da svako od nas mora da ima tačku oslonca da bi mogao uopšte da živi, a cela ova antikultura ili nekultura su je sklonili. Hoću da pokažem da, ukoliko tu tačku ne možete da nađete oko sebe, možete da je potražite u sebi i da to neko zrno zdravlja dalje bojite smislom. Ali, da se ne protumači pogrešno da anuliram stvarnost i sve što se događa. Naprotiv. Mnogo toga nije lepo, ali čovek mora da se bori svakog trenutka, u svakom danu. Vladeta Jerotić je lepo rekao da je čovek biće koje u svakom danu umre i rodi se ponovo. To je bogatstvo života, ali bez aktivnog i stvaralačkog principa nema rezultata.

Rekli ste „ne” avangardi bez pardona?

– Avangarda je u svojoj suštini odmah ušla u način prevare i laži. Čuveni „Pisoar” Marsela Dišana je bio svojevremeno izložen ali ne zato što je Dišan mislio da je to savršeno umetničko delo već zato što mu je bio „pun kofer” gluposti sa tezom da je sve umetnost. Baš zbog toga što je sve dozvoljeno, mi danas imamo zatvorene muzeje. To nije umetnost, to je podmetnuto jaje. Realno, imamo mali broj ljudi koji shvataju šta je, u stvari, umetnost.