Uloga predsednika vlade u fudbalu

Od kolikog je značaja što je predsednik Partizana bio predsednik vlade? Da li je to čorba koju Zvezda nije mogla da zakuva, ali je morala da je kusa?
Mirko Marjanović je, kao generalni direktor spoljnotrgovinskog preduzeća „Progres”, preuzeo „crno-bele” 1989, a kormilo kluba je prepustio 1994, kada je postavljen na čelo vlade Srbije. Reklo bi se: bilo je lako Partizanu kad je iza njega stajao lično premijer.

Tim pre što je Marjanović, doduše pre nego što je ušao u politiku, prve trofeje kluba osvojene u njegovo vreme, propratio smelom izjavom da će Partizan biti šampion u narednih deset godina. Razume se, kao predsednik vlade nije dopuštao sebi slične navijačke izlive, ali je jasno za koga mu je i tada kucalo srce.

O Zvezdi u „Izgubljenoj bici J. V. Staljina”

Naklonost državnika, kao i bilo koje poznate ili uticajne ličnosti, prema nekom klubu nije ni nova, ni sama po sebi za osudu. Marjanovićeva karijera podseća na Berluskonijevu, koji je kao biznismen postao gazda Milana, a onda i šef italijanske vlade. Pre rata je predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović bio počasni predsednik Beogradskog sport kluba (BSK), vodećeg u zemlji.

Crvena zvezda nije briljirala u vreme Mirka Marjanovića, ali nije bila ni kolos na staklenim nogama („dupla kruna” 1995, pa kupovi 1996, 1997. i 1999). Štaviše, u poslednjoj godini njegove vladavine (2000) osvojila je i prvenstvo i kup.

Ni ona, dabome, nije tikva bez korena. Evo svedočenja Vladimira Dedijera (posle rata predsednik Fiskulturnog saveza Jugoslavije, dakle glavni čovek u našem sportu) u knjizi „Izgubljena bitka J. V. Staljina”:

„Tih samovolja u fudbalu bilo je ne samo u vojsci i miliciji. I neki drugi republički forumi hteli su, takođe, da imaju „svoje“ timove. Na primer, u Beogradu, oko „Crvene zvezde“ počeli su da se skupljaju neki državni funkcioneri koji dotle nisu znali da li je „Crvena zvezda“ fabrika pekmeza iz Kragujevca ili fudbalski klub, glavno da je „naš tim“.“

I taman se red zaveo s „Partizanom“ kada su počele nepravilnosti oko „Zvezde“. Istina, ja sam bio zakleti „Zvezdaš“, ali kada je Politbiro CK KPJ izdao jednu direktivu da se fudbalskim klubovima ne smeju davati nikakva sredstva iz državnih fondova, ja sam podneo jedan izveštaj da sam čuo da je „Crvena zvezda“ dobila lepe pare od srpske vlade. Ali dva dobra druga nikako da priznaju da su pare dali i mene gotovo da uteraju u laže. Posle godinu dana čujem ja da „Crvena zvezda“ šalje pisma svojim navijačima i moli za priloge, jer nije „dobila sve što joj je bilo obećano“. Nekako uspem da dobijem jedno od ovih pisama, upravi „Zvezde“ pošteno pošaljem svoj prilog (i to nemali, baš sam bio dobio honorar za svoju knjigu o Albaniji), a pismo uputim Politbirou CK KPJ da se vidi ko je istinu govorio, a ko ne“.

Osnivanje po partijskom zadatku

Za Partizan se zna da je nastao kao vojni klub po ugledu na Centralni dom Sovjetske armije (CDKA), danas Centralni sportski klub armije (CSKA). Zna se i da su ga držali član Politbiroa CK KPJ Svetozar Vukmanović Tempo, oslobodilac Beograda general Peko Dapčević, itd.

Osnovan je da hara Evropom. Zato je u svoje redove doveo igrače iz cele Jugoslavije. Mimo uvreženog shvatanja njima nije po kratkom postupku davana uniforma i navlačen dres Partizana.

Među njegovim igračima nije bilo članova tada postojećih klubova. Pola tima je bilo iz Zagreba, ali niko od njih nije bio iz Dinama. Bobek je, na primer, igrao u timu zagrebačkog Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), a Čajkovski je služio u konjičkoj brigadi u Nišu.

Hajduk je 1944. pristupio partizanima, pa je za vreme rata igrao kao tim Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (Hajduk NOVJ). On je prvi sportski klub koji je počeo da radi u novim istorijskim okolnostima.

Posle rata mu je ponuđeno da bude vojni tim, ali nije prihvatio. Tek posle toga je osnovan Partizan u kome ne samo da nije bilo nijednog igrača iz Hajduka, nego ni iz Splita.

I Crvena zvezda je osnovana iz viših interesa, to jest po partijskom zadatku, kako je pre nekoliko godina obelodanio na sportskim stranicama „Politike” velemajstor Svetozar Gligorić, a ujedno i svoju ulogu u njenom osnivanju. I iza nje je stajala armija, ali – navijača.

U doba kada je rođena (4. mart 1945) niko nije ni sanjao da će sedam meseci kasnije (4. oktobar) da dobije večitog rivala. Bilo je, međutim, jasno da su dotadašnjim vodećim beogradskim klubovima, zbog saradnje njihovih rukovodstava s okupatorom, dani odbrojani.

Zato su asovi BSK-a, Jugoslavije, BASK-a i ostalih pohrlili u Crvenu zvezdu, pa je ona bila prava reprezentacija Beograda. Za fudbalerima su pošli i njihovi poklonici i tako su „crveno-beli” dobili u miraz i navijače.

Pesnik Duško Radović, jedan od najčuvenijih „partizanovaca”, u jednoj svojoj ispovesti je napisao da je prvo navijao za Rajka Mitića, a kad je on prestao da igra, onda je mogao potpuno da se posveti Partizanu.

Bilo bi pogrešno da se zaključi da su Zvezda i Partizan postali ono što jesu zahvaljujući pomoći odozgo. Metalcu (pod tim imenom je 25. marta 1945. obnovljen predratni klub beogradskih metalaca Jadran, koji je 1950. postao BSK, a 1958. OFK Beograd) počasni predsednik je bio lično Tito, koji mu je štedro poklonio i pare. Ali, klub to nije ništa vredelo.

Ivan Cvetković

(Sutra: Zvezdine zvezda – srećna ili kobna ideja)