Dobar dan

Probudim se tog četvrtka ranije nego obično i nekako odmah osetim – ovaj će dan biti naročit. Vedro nebo, čist vazduh, sunce se umiljava, vidi se da sadnice tisa na balkonu napreduju, na radiju je muzička, a ne govorna emisija, sve mi prija, kao da kafa nikada nije bila mirisnija, jabuka ukusnija...

A onda, između dve kompozicije, spiker opominje slušaoce da je danas Dan knjige (i zaštite autorskih prava). Ah, to je, dakle, to!, razjašnjava mi se u magnovenju. Zato mi se ovaj dan čini tako divnim, tako različitim od drugih, uobičajenih dana. Pa da, kudim sebe, zaboravio si, a to je maltene tvoj praznik. Dan je knjige, valja se obrijati, svečanije odenuti, osmehnuti se... I, možda, ponosno prošetati ulicama. Neka se zna!

Tako sanjarim. Uživam. Nekih desetak minuta. Tja, čovek ne bi bio čovek da svemu ne nađe neku zamerku, da nema primedbu, da sam sebi i drugima ne kvari radost življenja... Sve češće pomišljam da se žene verovatno ovako osećaju na Dan žena, da se ovako osećaju bolesnici onog jednog dana u godini kada se podsećamo da svi treba da se borimo protiv te neke opake bolesti, da se ovako osećaju obespravljeni i gladni kada se jednom godišnje spominju njihove nevolje... Da, čim je neki Dan, a danas je svaki dan neki Dan, uviđam koliko smo civilizacijski obnevideli. Zar su to stvari i pojave na koje moramo da se podsećamo? Zar svaki dan ne bi trebalo da bude dan knjige, dan saosećanja sa obolelima i gladnima, dan slobode govora i štampe, dan brige za obespravljene, dan borbe protiv komercijalizacije obrazovanja, dan posvećen radnicima koji su stradali na poslu... dan planete Zemlje.

Gledam nebo, sunce i sadnice tisa koje napreduju... Šta da se radi. Daj šta daš. Može da bude i gore, koliko se ljudska potreba da se podsećamo uvećava i uvećava nije isključeno da se za ono manje važno od najvažnijeg ustanovi Čas, a onda i pun Minut. A možda je rešenje da se sve preokrene i da se na svetskom nivou odrede neki drugi dani.

Recimo, Dan političara. Dnevnici bi počinjali nabrajanjem uspeha, a ne kako se potkralo, sećam da je to bilo pre dve decenije, informativna emisija počela izveštajem o izvesnom nesuvislom događaju iz oblasti nauke. Uopšteno uzevši programi bi bili prilagođeni značaju Dana. Dakle, sučeljavanja, intervjui, ispitivanja javnog mnjenja i slično. Nikakve obrazovne emisije ili slične zavrzlame iz kulture, mogli bismo da se do mile volje nagledamo besprekorno vezanih kravata, značkica u reverima i majica. Pošto je njihov Dan, političari bi u tim nastupima mogli da budu opušteniji, mogli bi da pričaju šta god žele, mogli bi da malo više obećavaju, da događaje, rečenice i reči po volji vade iz konteksta, da sa mržnjom govore o drugim narodima ili da iskazuju prezir prema sopstvenom narodu.

Potom, moglo bi da bude upriličeno i nešto kao druženje. Uz fotografisanje. Jer ko će da čeka mitinge i početke javnih radova, kako da tokom godine koja nije izborna svako od nas zna ko je (pogotovo ako je menjao stranke), ako se na taj Dan nije slikao sa vođom, savetnikom, poslanikom... A i političarima će biti drago da izađu iz anonimnosti, a ne kao što je pre nekoliko godina u Nišu nekom palo na pamet da na gradski autobus stavi uveličane portrete najboljih studenata tamošnjeg univerziteta. Uopšteno uzevši, trebalo bi povećati broj bilborda, motivisati članove stranaka da učestalije ispisuju slogane na postamentima spomenika i fasadama zgrada. Ili bi makar trebalo postavljati table opštinskih odbora tako da, kao u Smederevu, dominiraju u odnosu na manje važan natpis „Biblioteka”.

Moglo bi se da učini sve ovo i još mnogo toga, ali ono što je najvažnije tako bi se mogla dati nedvosmislena poruka mladima da nije dovoljno to što su odabrali zanimanje već da je neophodno da se bave i dobrovoljnim političkim radom.

Istina, svi znamo, da su mnogi političari veoma skromni i da nikada ne bi pristali da se proslavlja njihov Dan. Ali, uvek postoji nada da ima i onih koji neće odoleti. Jer šta ćeš lepše od toga da se jednom godišnje probudiš i sebi ponosno kažeš: „Danas je moj Dan! Živeli!”.