Šljiva jača od nauke

Srbi vole šljivu toliko da i u najgorem prokletstvu ona za njih ima značajnu, zaštitničku ulogu. Narod veli: „Kako se radi, doći će dan kad ćemo svi stati pod jednu”, a misli – ni gore prilike niti boljeg mesta.

Elem, ako dobrog seoskog domaćina ko upita kako je rodilo, odgovor bi trebalo da glasi: „Pšenica slabo, kukuruz dobro, a šljiva tako i tako.” Prvo da ima šta da se jede, drugo da stoka može da se prehrani, treće da šljivovice bude za slave i proslave. I još malo više.

Budući da Srbi, nažalost, više vole rakiju nego „hleb da jedu”, smislili su toliko bajalica, vrački i obreda za dobar rod šljive da ih niko sve nabrojati ne može, akamoli objasniti. Srećom, ima nekoliko „opšte poznatih”. Recimo, da bogato uspeju, na šljive se stavlja božićna slama. O Biljnom petku donosi domaćin na njih magične biljke, a na Svetog Trifuna Rezača ne valja da žene rade iglom, „da ih ne bi crvi jeli”. Takođe, u Župču kod Breze uoči Božića momci i dečaci idu od bašte do bašte, te zavijaju kao vukovi oko ovih stabala – da rod bude bolji. Dakako, sve su ove rabote dobre i korisne, ali kad na Božić padne kiša, rodiće omiljena srpska biljka. Sto odsto.

Mnoge su šljive posađene i po grobovima, pa iskićene raznobojnim končićima. Jer, senovito je to drvo. Pogodno da se u granatu krošnju smesti duša, ali i demon. Tako u Gornjoj Resavi „onaj koji je istih godina kao i preminuli” u pogrebnoj povorci nosi okićenu šljivu koja se onda posadi pokojniku više glave. A „za one koji su izdahnuli bez sveće” u tačno određene dane, tri puta godišnje, raspali se dobra vatra od ovog drveta. Opet, kako Srbi veruju – gde šljiva dobro napreduje, tu je mesto za građenje kuće. Ne treba ni pop, ni blagoslov, ni vradžbina. Pouzda se naš narod u ovu biljku kao da je bogom dana i zato je čuva kao da mu je iz oka ispala. Nije onda ni čudo što se veruje da i ćelavost leči. Na ovaj način: dlake što otpadnu vežu se za mladu šljivu. Kako ona raste, nicaće i kosa.

Savremena medicina mora se, dakle, pokloniti pred moćnim drvetom. Naime, ako dete napadne dugotrajna bolest, dve žene nađu u šljiviku lepo, mlado stablo. Kroz procep prva doda drugoj dete. Onda ga ona kroz isti procep vrati, a prva počne s detetom bežati kući „glavom bez obzira” i – ostade bolest na šljivi. Tek tako.

Da ne bude sve baš kao u bajci kad je o ovoj biljci reč, nadenu joj narod jednu manu. Ali i ona je nekako mlakušna: ko u snu bude brao šljive – plakaće.