Pred Bajdena s paketom mera

Predstojeća poseta potpredsednika SAD Džoa Bajdena važan je momenat u srpsko-američkim odnosima. Prvo, zato što je ovo najviši američki državnik koji je posetio Beograd u poslednjih skoro 30 godina, i drugo, zato što Bajden dolazi relativno rano kao predstavnik nove administracije, što je signal da ta administracija namerava da se ozbiljnije posveti Balkanu.

Iz poznatih razloga, mnogi će na Bajdenovu posetu gledati s dozom skeptičnosti, podozrenja, a verovatno i sa izvesnom odbojnošću i neprijateljstvom. Međutim, uspešna i efikasna spoljna politika kreira se na osnovu hladnokrvnog razumevanja situacije i kalkulacija šta je za koga korisno u budućnosti. U tom smislu, nameće se pitanje kako srpska spoljna politika može najefikasnije da iskoristi ovu posetu da koliko-toliko promeni preovladavajuće gledište američkih političara prema Srbiji. Neki vašingtonski komentatori još pišu da „svi problemi na Balkanu potiču iz Beograda”. Bajdenova poseta prilika je da se bitno utiče na takvo razumevanje situacije.

Potpredsednika SAD će interesovati razne teme, ali najviše odnos između Beograda i prištinskih vlasti, saradnja Beograda sa Haškim tribunalom, i stavovi Beograda o mogućim daljim proširenjima NATO-a. Srbija ima jake pozicije u ovim razgovorima. Srbija je uglavnom veoma pametno i odgovorno reagovala na unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova i niko ne može da ospori jednoj zemlji da mirnim političkim i pravnim sredstvima brani svoj teritorijalni integritet, pogotovo kada većina zemalja u svetu očigledno podržava njene stavove. Takođe, odličan gest predsednika Tadića da pomogne Sarajevu tokom energetske krize prošle zime i Karadžićevo izručenje Hagu prošlog leta mogu veoma dobro da se iskoriste kao dokazi da Beograd iskreno želi da bude pozitivan faktor u regionu.

Beograd, međutim, treba da iskoristi ovu šansu da pokaže da mu je, i pored regionalne krize, koju je isprovocirala kosovska deklaracija o nezavisnosti, još uvek stalo da se na južnom Balkanu tenzije što više smire. Najbolji način da Beograd impresionira Bajdena bio bi da preuzme inicijativu u razgovorima i da srpski sagovornici predlože paket mera koji bi doprineo normalizaciji na terenu. Naravno, Srbija ne može (i ne treba) da predloži bilo kakve poteze koji bi implicirali priznanje nezavisnosti južne pokrajine. Srpska strana, međutim, trebalo bi da predloži ono što bi Bajdena ubedilo da Beograd iskreno želi što veću normalizaciju situacije za obične ljude. Beograd, takođe, trebalo bi da pripremi niz predloga o tome kako Srbija namerava da uspešno ispuni svoje obaveze prema Haškom tribunalu.

Ovde ne treba ignorisati činjenicu da bi i Bajden voleo da po povratku u Vašington obavesti svog šefa da je njegova poseta Srbiji bila uspešna, da je uspostavio dobre odnose sa srpskim kolegama i da se vraća iz Beograda s nizom ideja i predloga kako Obamina administracija može da unapređuje stabilnost na Balkanu.

Pored kosovskog pitanja, Obamina politika na Balkanu će se koncentrisati na sprovođenje ustavnih reformi u BiH. Ovo ne treba da bude razlog za bilo kakav alarm. Čini se da je veći problem sada u tome što je politički kapital premijera Republike Srpske Milorada Dodika naglo opao. Ne baš tako davno, Ričard Holbruk je govorio da je Dodik „najperspektivniji mladi političar svoje generacije u Bosni”. Sad se Dodik smatra opasnim nacionalistom koji želi da podeli Bosnu. Dodik je u velikoj meri sam kriv za ovaj preokret, jer konstantno pada na jeftine političke trikove koje mu priprema Haris Silajdžić. Umesto da odgovori na Silajdžićeve provokacije time da on potpuno podržava integritet BiH, miran suživot njenih građana i duh Dejtonskog sporazuma, Dodik upotrebljava retoriku koja možda godi nekim glasačima u Prnjavoru, ali ima veoma loš odjek u Vašingtonu i Briselu.

Bajden će verovatno tražiti da Beograd da jasne signale da ne podržava bilo kakav avanturizam u Bosni. Kao jedan od garanta Dejtonskog sporazuma, Beograd bi trebalo da ohrabri Bajdena da Srbija u potpunosti podržava nezavisnost BiH i da želi da u potpunosti unapređuje dobrosusedske odnose sa svim njenim narodima.

Naravno, i najbolja volja Beograda da popravi odnose sa Vašingtonom neće biti od koristi ukoliko su ljudi u sadašnjoj administraciji, a ponajviše Hilari Klinton, Ričard Holbruk, i sam Bajden, „generali koji vode prošli rat”. Ostavimo po strani to što ta ekipa nikad u stvari nije razumela prave uzroke problema iz devedesetih. Veća je opasnost sada da oni ne razumeju da je situacija u jugoistočnoj Evropi kvalitativno drugačija od one od pre deset godina, i da to takođe zahteva novi američki odnos prema balkanskim problemima, a ponajviše prema Srbiji. Zadatak i izazov za Beograd u narednih nekoliko dana biće da ubedi Bajdena i njegove kolege da se stvarno suočavaju s novom i pozitivnijom situacijom na Balkanu, i da politika Beograda zaslužuje veliki „kredit” za taj preokret.

zamenik direktora Hariman instituta Kolumbija univerziteta, Njujork