Opozicija bez pozicije

Piše nam Dobrila M. iz Beograda: "Pripadam starijoj generaciji kada se u školama mnogo više učilo o našem jeziku, pa mi zato smeta neznanje mlađih generacija, naročito onih koje slušamo na televiziji i radiju.

Obraćam Vam se s molbom da objasnite značenje i upotrebu reči "znači". To je postala poštapalica u govoru mlađih i starijih ljudi, a naročito na televiziji. I voditeljke (ne mogu reći novinarke), a i neki novinari, kao i njihovi gosti, u toku razgovora ("priča" kako oni kažu) često upotrebljavaju reč "znači", i gde treba i gde mu nije mesto.

Možda će neko i pročitati Vaše objašnjenje, ako uopšte čitaju tako "nevažne" stvari. Vi ste pisali o govoru voditelja Studija B, ali izgleda da ih se to ne tiče – kaže na kraju naša "poluanonimna čitateljka" (kako se u pismu potpisala).

Navodimo ovo upozorenje naše čitateljke kao primer pisama koje inače počesto dobijamo. U njemu, kao uostalom i u drugim razgovorima o kulturi jezika u našim medijima, često se govori i piše, ali – kao što reče naša čitateljka – to kao da se tih, profesionalnih govornika, uopšte ne tiče.

(Ne)kulturom jezika neretko se, međutim, odlikuju ne samo voditelji i novinari na javnoj sceni, osobito na televiziji, nego i visoki intelektualci koji se prema jeziku i jezičkim pravilima, čak i opštepoznatim, počesto odnose nemarno i nebrižljivo. Nije, dakako, reč samo o poštapalicama i upotrebi suvišnih, ispraznih reči (kao – "definitivno", "generalno", pa i "znači" i dr. kad im negde nije mesto), već o iskazima koji počesto nisu u skladu ne samo sa osnovnim pravilima jezika već ni sa logičkim smislom iskaza.

Teško je, recimo, prihvatiti da neki političari (pa čak i sam predsednik parlamenta O. D.) upotrebljavaju reč "pozicija" nasuprot reči "opozicija" (umesto "vlast", "oni koji su na vlasti"). Iz svakog iole informativnijeg rečnika može se saznati da "pozicija" znači – status  u društvu; stav tela; raspored vojnih snaga u borbi; položaj  igrača na terenu ili šahovskih figura na tabli; stavke u budžetu i štošta drugo, ali ne i –

Reč je o nepoznavanju (strane) reči, ali se mogu navesti greške i u upotrebi naših reči, takve koje narušavaju tačnost izražavanja, a time i valjanost razumevanja smisla iskaza.

Jedan čitalac, recimo, upozorava na primer: "Dozvoljava se upotreba svog  naoružanja". Iz ovoga bi proizlazilo da je reč o – "svom, vlastitom naoružanju", a iz konteksta se zaključuje da je reč o tome da se dozvoljava upotreba ne svog, već – sveg (naoružanja), tj. sveg naoružanja koje stoji na raspolaganju. Očigledno, izostalo je osećanje da se zamenica/pridev) sav, sva, sve (gen. jd., svega, dat. jd. svemu) koja znači –  celokupan, čitav postojeći  razlikuje od (zamenice) svoj, -a , -e (gen. jd. svoga, dat. jd. svome) – a koja ima značenje vlastit, sopstven, lični. Trebalo je, dakle, u ovom slučaju reći – Dozvoljava se upotreba sveg (= raspoloživog), a ne svog (= ličnog) naoružanja

Neretko se "uvlače" u naš jezik i konstrukcije stranog porekla, osobito iz engleskog jezika. Takve su, recimo, rečenice tipa: "Uzeti učešća u razgovorima", u kojoj je glagol "uzeti" semantički potpuno značenjski isprazan, jer je značenje radnje umesto glagolom iskazano imenicom – "učešće". Valjalo bi, zapravo, reći: "Naši predstavnici će učestvovati u razgovorima", a ne "uzeti učešće" ("učešće" se teško može "uzeti", čak i u razgovorima).

Konstrukcije ovoga tipa ponekad se formiraju kao rečenice bez ijednog glagola (predikata), poput: "Prisutno je izigravanje volje građana" (rečeno u Narodnoj skupštini Republike Srbije) umesto "Volja građana se izigrava", ili: "Ključno je donošenje mera plana za otklanjanje posledica razaranja na Kosovu" (nigde nijednog glagola) – što teško može odgovarati duhu dobrog srpskog jezika, jer niti "izigravanje" nečega može biti "prisutno", niti "donošenje mera" može biti valjano kazano bez glagola "doneti" ("važno je doneti mere").