Vol strit, kriza

U kapitalizmu se radi 25 do 26 sati dnevno, u vodi do kolena. A ovde, na Vol stritu, u raljama nezajažljive aždaje međunarodnog vatikansko-cionističko-masonskog bankarstva, barem dva puta više. A to što se priča da je kriza, to je priča za naivne.

Sve je to isplanirano još pre par vekova, i sad oni iz Fukoovog klatna sprovode plan u delo, nama budalama pred nosom, samo smo svi zaslepljeni i zaglupljeni blještavim manifestacijama jeftine plastične made-in-China kulture, napunjeni hormonima koji polako menjaju našu genetsku konstituciju i čine nas sve više i više podložnim uticajima podsvesnih poruka u TV reklamama (probajte da ih gledate UNAZAD, ako se usuđujete), tako da ništa ne primećujemo, da dopuštamo da se pakleni plan odvija korak po sudbinski korak.

Samo jedno imam da kažem: potražite geopolitički centar država koje je NATO napao u poslednjih 56 godina, od 1953. kada je proglašeno, u tajnim dokumentima koji datiraju još od zasnivanja Amerike, i koji nisu dostupni ni svim američkim predsednicima-marionetama (posebno ne Obami), kada je, dakle, proglašeno vanredno stanje i početak poslednje faze plana koji je još Dante, jedan od intelektualnih otaca Novog Svetskog Poretka, ne mnogo uvijeno i tako lucidno opisao u svojoj ni malo komičnoj Božanstvenoj Komediji; potražite, znači, geopolitički centar država gde je NATO vršio vojne operacije u poslednjih 56 godina, i mnoge stvari će odmah postati kristalno jasne, toliko da će čak i oni najtvrdoglaviji i najbeslovesniji kvislinško-kukavički elementi koji odbijaju da prihvate očiglednu istinu, biti primorani da polože oružje i priznaju svoje zablude.

Međutim, ja sam, po svemu sudeći, naivni kvislinško-kukavički element, i pored pristupa tajnim dokumentima koji datiraju još od osnivanja Amerike, kao što sam već objasnio, i ne verujem u hiljadugodišnje zavere, bilo to naivno ili ne, i mislim da je NATO ni više ni manje nego ono što su bile rimske legije, mongolska konjica i Crvena Armija, oruđe prisile u rukama moćne imperije.

Ali da se ostavimo sad toga.

Drugo nešto mi je sad na umu. Naivan ili ne, ja itekako mislim da je kriza. Kao u „1984“ ljudi nestaju. Bivaju ispareni. I što je stvarno zastrašujuće, postoji vrlo primetna tendencija među nama ne-isparenima da o našim nestalim kolegama ili uopšte ne govorimo, ili ako ih pominjemo, to činimo sa istom intonacijom i facijalnim grčevima (oči široko otvorene, obrve podignute, uz lagano “razumeš-ti-mene” klimanje glavom) koje pamtim iz doba kada sa tako govorilo o Titu. Isti taj način govora (oči široko otvorene, itd.) se inače i u kapitalizmu koristi kada se ogovaraju Visoki Rukovodioci (ili Istaknuti Drugovi, što znači isto), samo ne Državni, nego Firmini, ali to je sociološki fenomen vredan svoje sopstvene priče.

Dakle, kriza je i ljudi nestaju. Viškovi (“bonusi”) su prošle godine prepolovljeni. Moj Generalni Visoki Istaknuti CEO (Chief Executive Officer) Drug Direktor se, u svojoj uzvišenoj plemenitoj mudrosti, jednog hladnog novembarskog jutra, tako iz čista mira, proganjan valjda grižom savesti i sa slikom gladne musave dečurlije pred očima, odrekao svog nesumnjivo pošteno, a možda i krvavo, zarađenog viška (“bonusa”) i objasnio nam da će, ma nek ide život, eto nekako skrpiti od prvog do prvog sa svojih prošlogodišnjih 70 miliona. Muškarčina. A i pametan, prorasla mu glava kroz kosu, takav je to kapacitet. Jednom sam ga video, izdaleka, i samo što nisam pao u nesvest od blaženog ushićenja. Direktor, to smo mi svi.

A moj kolega Brus (kao Brus Li, američki Kinez), isparen.

Voleo fudbal, navijao za Mančester Junajted, znao sastav italijanskog tima iz 1982. (Zof-Đentile-Kabrini-itd., pamtim to iz vojske, a on, jadnik, još je tada imao da čeka cele dve godine da se rodi), radio kao pas od jutra do sutra, jeo svako veče u kancelariji kinesku hranu (ali ne zato što je Kinez, nego zato što tako treba, da se jede kineska hrana posle 8 kad firma plaća), doktorirao ekonomiju sa 24 godine, da li beše na Kornelu, da li negde drugde, ne sećam se, ali bila je viđena škola. I eto, nestade. Tehnološki višak.

Šuškalo se par nedelja unapred da dolaze otpuštanja, 10%, širom firme, i to bez obzira na rasnu i versku pripadnost, svi od reda, pa kom opanci, kom obojci. A Brus jadnik navalio da radi ko' mutav, misli, zapad je ovo, gleda šef, neće valjda najboljeg radnika da istera, nego će ovog Srbina što jedva govori engleski i nema ga nikad u kancelariji, što jede sa otvorenim ustima i kad razgovara telefonom na tom njegovom jeziku, uvek zvuči kao da se svađa s krvnim neprijateljem.

A možda i nije tako mislio (mada sam to o svađanju čuo i iz drugih izvora, a za ono sa otvorenim ustima, čista kleveta i laž), čak naprotiv, grešim dušu, u stvari smo vrlo lepo sarađivali, i to ne u maloj meri zbog tih sitnih stvari koje vezuju ljude, kao fudbal i tome slično, mada ko zna, ponori ljudske duše su preduboki, ali činjenica ostaje da je dan pre nego što je otpušten sedeo u kancelariji, kako sam čuo, do posle ponoći.

A kad je došao dan, opet kako sam čuo, poranio Brus na posao u 7 ujutru. I nagrnuo, onako udarnički, da priprema nedeljni izveštaj o makroekonomskim strujanjima širom sveta, svoju kreaciju, jednu od bezbrojnih publikacija koje istraživački odsek investicione banke na Vol stritu proizvodi kao konfete. Žali bože papira na kome se to štampa. Ali i to je sociološki fenomen vredan svoje sopstvene priče.

Elem, poredi tako Brus nacionalni proizvod Tunguzije sa spoljnim dugom Togo-Togoa i kreditnim kvalitetom Sao Tome i Principe (jer smo mi sad, zaboga, integrisana globalna ekonomija), kad, kao grom iz vedra neba, pozove ga naš zajednički šef, “Je'l imaš sekund, Brus?”. Prođe sekund, ode Brus. Dok trepneš.

Život, naravno, nastavlja da teče. Jedna prazna stolica vrlo brzo postane upravo to što jeste: jedna prazna stolica, i senka njenog prethodnog korisnika vrlo brzo izbledi. Male ljudske drame se nastavljaju u svojim beskonačnim i beznačajnim zapletima i raspletima. Svetu se ne bliži kraj, barem ne ljudski merljivim aršinom. Kriza je bilo i pre, ali kraj sveta nije došao. Neće ni sad. Kao što već rekoh, nema hiljadugodišnjih planova koje moćnici iz senke sprovode u delo. U velikoj meri, Amerikom vlada američki predsednik. Itd. Ali da se ostavimo sad toga.

Prošlo je od tada par meseci i, ne lezi vraže, još jedan talas otpuštanja, i opet nekako čudotvorno zaobišao Srbina što jede s otvorenim ustima i svađa se preko telefona. Brus je, kako čujem, našao drugi posao, i ponovo radi kao lud (ili mutav).

Ja, međutim, čekam svoj dan. Jer, u Vol stritu postoje dve vrste ljudi: oni koji su već otpušteni, i oni koji će tek da budu otpušteni. Ali i to je, naravno, sociološki fenomen vredan svoje sopstvene priče.