Direktan prenos „beograđanske" epohe

O njoj ćete naći relativno malo podataka. U oficijelnim muzikološkim bibliografijama – praktično ništa. Za (srpsku) muzičku enciklopediju, kada bismo je i imali, svakako bi bila – premlada. Na Internetu, recimo, kaže se otprilike: Vera Milanković, (1953), kompozitor, pijanista i pedagog je potomak ugledne srpske porodice visokih oficira, naučnika, univerzitetskih profesora, diplomata i pisaca. Kao kompozitor i pijanista, prisutna je na koncertima, festivalima i u medijima (živa izvođenja, snimci, štampane note...). Redovni je profesor Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, osnivač i rukovodilac međunarodnog Pedagoškog foruma...

Za početak, sama Milankovićeva tvrdi: „U našoj građanskoj sredini, duhovna muzika nije utkana u kulturno-estetski život čoveka, a samim tim ni u njegov svakodnevni život... Građanskom društvu potrebno je emocionalno i estetsko uživanje u muzici duhovnog sadržaja, koja će popuniti prazninu nastalu zaboravljanjem bliskosti između Boga i prirode. Komponovala sam stoga delo duhovnog sadržaja koje će pratiti kalendar duhovnog života i izvoditi se na koncertnom podijumu, ali i pri javnim i kućnim proslavama.“ Iz čega proizilazi da je kompozitorka neskriveno okrenuta srpskoj crkvenoj, izvornoj seljačkoj, i čak, devetnaestovekovnoj građanskoj muzici (kao da se s tim „opasnim velikosrpskim fenomenom“ već nismo uspešno obračunali u proteklih 60 godina)!

Kada oslušnete muziku koju potpisuje Vera Milanković, a koju će i Beograđani imati prilike da čuju iduće srede, na koncertu u Skupštini grada, videćete da ona komponuje po uzusima malo proširene neoromantike, sa mnogo pevljive melodike, sa svim onim svilastim, mekim, gotovo majčinski toplim, ponekad oštrim, i grubim, ali uvek pravičnim harmonijama... (Zar već i Manov dr Faustus nije prodavao dušu Đavolu za dobru staru Šenbergovu uhorazderateljnu dodekafoniju!)

Nasuprot glavnom toku savremene, tzv. ozbiljne muzike, čak i instrumentarijum Milankovićeve je klasičan, akustički. Bez ikakvih elektronskih, spec-efekt, postprodukcijskih, kompjuterskih intervencija, makar u maniru, recimo, global sound-a tzv world-music, gde bi to još moglo biti korisno upotrebljeno. Milankovićeva koristi klavir, gudače, duvače, ljudski glas... I to ne semplovane – već one stare, od drveta i metala, i iz prostog ljudskog grla. (Ma, haj’te molim vas: ili su se stvari u Stvarnom svetu munjevito promenile, dok smo mi gledali na drugu stanu, ili Vera Milanković – nije stvarna. Ovo drugo je, ipak, znatno prihvatljivije.)

Uostalom, ta ista V. M. zaista veruje kako bi mi trebalo da se danas i ovde, porodično okupljamo oko klavira i pevamo tropare Cvetima, Bogojavljenju, Paraskevi... po Srpskom duhovnom kalendaru (ime njene zbirke tropara za soliste i različite horske sastave) baš kao građanske porodice XIX veka. Ona tvrdo veruje da bismo bili bolji ljudi ako bismo to pevali sa uverenjem i ljubavlju, a ne taštom pozom religijskih neofita, eks-partaj-aparatčika, koji su se samo dobro kamuflirali novim potrebama svojih potencijalnih birača.

Zato je Vera Milanković fantazmagorični lik.

Njena muzika je kao originalan arhivski, kinotečki filmski materijal, one crno-bele, pomalo ubrzane pokretne slike sa filmskog platna što nemo, ili uz pratnju klavira, recimo, prikazuju zimu na pijaci, koja se početkom dvadesetog veka nalazila na mestu sadašnjeg Studentskog trga u Beogradu.

Sama kompozitorka je virtuelna ton-kamera, koja, kao neka od (doduše nemih) Limijerovih, direktno prenosi stari „beograđanski život“. Naš problem je što mi, sada kada stojimo na toj istoj lokaciji, kada nam se približi muzika Milankovićeve, dobijamo utisak kako smo se vratili kroz vreme i prostor, bar za jedan vek! Osim toga, njenoj slici Srbije i Beograda nije moguće prebaciti da je prosto lokalpatriotsko „srbovanje“ za tekuće nužnopolitičke potrebe. Ona je „politički/srpski nekorektna“ isto onoliko koliko su to bili romantičarski pesnici, slikari i kompozitori, sa pregiba Velikih vekova. Ili Zmajev list „Neven“, ili originalni nitratni filmski zapisi o životu beogradskog građanstva, sa početka prošlog veka. Vera Milanković je prosto – odande i od tada.

Ona, kao gasni ulični kandelabr, ukopano stoji tamo i tada, a (samo muzički) odjekuje ovde i sada. Vanvremenska Srpkinja, ona je legendarna junakinja sopstvenog narativa. Otud njena egzotika. Htela bi, kao fina i dobro vaspitana dama, ali isto tako  tvrdoglava, da od slušalaca  napravi poštene srpske građane s kraja XIX i početka XX veka: civilizovane, kulturne, porodične ljude, kakve obično sa Nostalgijom (naslov jednog duplog CD-a njene muzike) vidimo u albumima naših baka, na požutelim fotografijama, uz obavezno upresovano lišće i cveće prohujalih jeseni. Društveno-korektivni metod Milankovićeve je muzički adekvatno primenjen, i tu se ona ne razlikuje od, recimo, brehtovskog Vajla ili Hindemita, ili, jednim posebnim delom, Bartoka i Britna...

Naravno čuće se u dubini njene „muzičke metode“ sve one suptilne nijanse koje je čulo i uho „savremene“ Vere Milanković: i sazvučja sa druge polovine XX veka, sve od animir-muzika hotelskih „lobija“, ili brazilske sambe, preko džeza i popa, Bitlsa, filmske muzike, lake i teške „klasike“, do radio „ga-ga“ i TV beskonačne muzak-lente... Ali danas, kod nje sve je to, opet na prvi pogled, anahrono uređeno, aranžirano: njen muzički kompas neće nam pomoći da se snađemo – ovde i sada. On pokazuje (samo) bezvremeno stare predele duše, i vredi samo onoliko koliko to još imamo/čuvamo.

Uostalom, ma koliko hteli, više ne možemo (p)ostati građani XIX veka. Možemo li, ipak, biti malčice senzibilniji (sentimentalniji?) nego što jesmo? Muzika Milankovićeve nam može pomoći u tome, kroz tzv. Orfej-efekat: Orfej je, sećamo se, svojom lirom i pesmom mogao da pomera stenje, a Vera Milanković, ma koliko je naivnom držali, ume temeljno da nas – rasplače. Što je, priznaćete, dobar početak.